Nekada je bilo obavezno, često i masovno, a sada se spominje samo u sećanju – od momenta kada na kućnu adresu stigne plavi koverat sa pozivom za regrutaciju do trenutka odlaska u kasarnu, postojala je manifestacija znana kao ispraćaj u vojsku.
– Koji ste vi – pita domaćin grupu nepoznatih mladića koje zatiče u svom dvorištu.
– A, pa mi smo sa mladine strane – veselo odgovaraju oni.
– Kakva crna mlada, ovo je ispraćaj u vojsku, ali kad ste već tu, ‘ajde pod šatru!
„Žurka koja se ne propušta“
Ovo što ste pročitali nije vic, nego istinita priča iz 80-tih godina prošlog veka koja na najbolji način ilustruje koliko su ispraćaji u vojsku svežeg regruta tadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA), bili i popularni i česti i za tadašnje mladiće na pragu 20-tih godina života „svojevrsna žurka koja se ne propušta“.
– Znalo se, sezona je počinjala već u maju ispraćajima onih drugova koji bi odmah nakon završetka četvrtog razreda srednje ili trogodišnjeg zanata, odlazili u JNA kao junska klasa. I tako je bilo celo leto, svaki petak, subota ili nedelja se išlo kod nekog, sve do početka septembra kada su bili ispraćaji za one koji su upisali fakultet i koji su u JNA odlazili kao septembarska klasa. A anegdota o „mešanju“ svadbe i ispraćaja je apsolutno istinita, jer se kao na žurke odlazilo nepozvan na svako veselje koje je bilo u gradu ili okolini, pa kad bi društvo čulo da negde ima muzika, još ako se pre toga zapilo, „upadalo“ bi na to veselje, ne znajući da li je to svadba ili ispraćaj u vojsku, važno je bilo otići, ući u gužvu i proveseliti se – seća se Valjevac Dragan (58) kako je bilo leta 1985. godine.
Ispraćaj bio značajan kao venčanje
Odlazak u vojsku tada, dodaje, prestavljao je čast za svakog pozvanog da „oduži dug domovini“, ali i priliku da se organizuje ispraćaj koji bi u nekim slučajevima okupio i par stotina zvanih i nezvanih gostiju.
– Jednostavno, to je bilo slavlje kojim je „morao“ da se obeleži tako značajan trenutak u životu svakog tada mladog čoveka. Praktično, podjednako značajan kao i venčanje. Ne mogu da se setim koliko sam od familije i prijatelja dobio novca za „put“, sve sam dao na muziku jer sam, naravno, bio potpuno pijan, ne znam ni kako su me sutradan spakovali na autobus za Beograd, a tek ne znam kako sam tamo pogodio voz za Skoplje gde sam u kasarni „Maršal Tito“ proveo narednih godinu dana, iako je vojni rok trajao 15 meseci ali sam imao dosta nagradnih skraćenja – iskren je naš sagovornik koji uz smeh evocira sećanje na ispraćaj u vojsku.
Njegov školski drug Goran, kojeg je vojni rok vodio putem od Sombora do Mostara, misli da „nije bilo mladića u njihovoj generaciji koji nije pravio ispraćaj“.
– Pošto tad nije sadašnjih „fensi“ restorana i svega što prati aktuelna slavlja, ispraćaji su se pravili pod šatrama i najviše u selima. Sećam se da je tad krenula i „moda“ da se slavlje fotografiše i snima kamerom, tu ekipu sam i sam imao na svom ispraćaju. Mnogi su tome pridavali tako veliki značaj da roditelji nisu žalili para da angažuju i tada poznate pevače da im sinu pevaju na ispraćaju u vojsku – kaže on.
Devedesete ugasile euforiju
„Pik“ masovnosti ovih manifestacija, koji je, bio organizovan u većoj ili manjoj meri, imao višedecenijsku tradiciju, ipak je počeo da jenjava nastupom 90-tih, jer se, kako se sećaju drugi sagovornici „Blica“, „u vazduhu već osećalo da mnogi od nas neće otići na mirnodopsko služenje, već direktno u građanski rat“. To je, pogotovo, zakačilo generaciju tadašnjih mladića rođenih 1971. i 1972. godine.
– Dok smo godinu dana pre našeg vremena za odlazak u vojsku, te 1989-te, veselo odlazili na ispraćaje, već sledeće godine situacija se, zbog početka rata u Jugoslaviji, drastično promenila. Euforiju je kod svih zamenila briga, još uvek je bilo ispraćaja, ali uopšte ne tako masovnih i čestih. Umesto priče kada zakazati veselje, koga sve pozvati i ko će svirati, zamenilo ju je šuškanje da je „onaj našao vezu da odloži vojsku“, dok oni roditelji koji nisu vezu su govorili „samo da ovaj moj ne dobije odlazak u Sloveniju ili Hrvatsku“ – prepričavaju svoje sećanje Vladimir i Nebojša, danas 53-godišnjaci, koje je JNA u svoj smiraj u jesen 1990-te pozvala u Kumanovo, odnosno, u Pulu.
Da li će budući regruti slaviti?
Tako je, dakle, bilo nekad. Druga vremena i drugi običaji koji, po mišljenju sociologa Alekse Vukašinovića, apsolutno ne mogu biti primenjeni ni na aktuelni trenutak, ni na generaciju budućih regruta koje čeka odlazak na obavezno služenje u Vojsci Srbije.
Generacija koja će biti pozvana na služenje vojnog roka je potpuno različita u odnosu na prethodne i kojoj je dril, ne obuke nego onoga što prati vojni rok, „nezamisliv i besmislen“.
– Mnogi ih najčešće nazivaju razmaženima, ali to je temeljno nerazumevanje tih mladih ljudi. Nije tačno da oni nisu sposobni za takvu službi i rad, već oni nisu ničim naterani da veruju da ribanje WC-a, košenje trave ili marširanje ima neku svrhu, pogotovo vaspitnu i razvojnu u smislu sazrevanja ličnosti. Vojska nije vaspitna ustanova, nije zadatak vojske da od momka pravi muškarca, već je to zadatak primarne i sekundarne socijalizacije u porodici i školi. Ako mi nismo sposobni za to, to neće moći ni vojska kojoj, po svojoj definiciji, to nije ni zadatak – objašnjava naš sagovornik svoj stav zašto ne veruje da će budući regruti uopšte imati želju da im se pravi ispraćaj u vojsku.
Ispraćaji danas prava retkost
Da je povratak organizovanja ispraćaja u vojsku, kao nekada, ili „na dugom štapu“ ili vrlo malo verovatan, smatraju i oni koji bi od tog „povoda“ mogli dobro da zarade – ugostitelji i muzičari.
– Ispraćaji su već postali retkost od sredine 90-tih i zbog ratova i zbog ekonomske krize, a u ovom veku, i dok je postojalo obavezno služenje vojnog roka do 2011. i pogotovo od kako je uvedeno dobrovoljno, njih gotovo uopšte da nema. Poslednji kojeg se sećam imali smo pre 7-8 godina i to je bio sin vojnog lica koji je išao na dobrovoljno služenje, ali i to je više bio ručak za tek 20-ak osoba, a pamtim vremena kada smo ispraćaje pravili za više od 200 zvanica. Običaj ispraćaja je već dugo vremena „pregažen“ uvođenjem prakse proslave punoletstva i skeptičan sam da će se vratiti ni na „mala“, kamoli na „velika vrata“ – priča višedecenijski vlasnik jednog restorana u Valjevu.
Takve „tezge“, bar ne u bliskoj budućnosti, ne očekuju ni muzičari.
– Mi profesionalno sviramo od 1997. godine i evo za skoro 30 godina rada nismo imali ni jedan jedini ispraćaj u vojsku. Možda se taj običaj negde zadržao, verovatno u ruralnim sredinama, ali ni kolege koje najčešće pozivaju za veselja u tim sredinama, ne mogu da se sete da su u poslednjih 20 godina svirali na nekom ispraćaju u vojsku – kažu članovi jednog šou-benda iz Šapca.
blic.rs
