Dušan Silni se, ne bez razloga, smatra najvećim srpskim vladarom, iako je jedini iz dinastije Nemanjića koji nije proglašen za sveca. Dušan Silni je bio prvi srpski car, a za vreme njegove vladavine Srbije je obuhvatala granice čak osam današnjih država.
Svoju vladavinu car Dušan je učvrstio i zakonikom koji je donet na saboru Vlastele i crkvenih velikodostojnika na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju. Zakon je, nakon dopunjavanja sadržao 201. član. Važio je za veoma strog zakonik, ali upravo zbog tih mera smanjena je korumpiranost, vandalizam i nekultura.
Sem svetovnih prestupa, ovaj zakonik je uređivao i duhovne, pa su pored krađe i ubistava strogo bili kažnjavani i povreda ugleda, časti, ali i preljube. Jedan od prvih stvari koje zakonik uređuje je bračni odnos. Evo šta je bilo strogo zabranjeno raditi u braku, a pogotovo van njega.
U zakoniku stoji da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Ne samo da su zakonom uređivani bračni, već i seksualni odnosi, te se kažnjavala čak i “blud među supružnicima”. “Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se obema ruke odseku i nos sareže”, navodi se u ovom zakoniku.
Da danas važi zakon iz četranestog veka, gotovo je sigurno da broj silovatelja i pedofila (koji uprokos zaprećenim kaznama od 12 godina retko kada dobijaju duže od 3 godine zatvora) ne bi bio ni približno toliko veliki. Dušanovim zakonikom oni su se kažnjavali na sledeći način: “I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže”.
Laž, mito i kleveta smatrali su se takođe velikim prestupima, pa su se, u tom slučaju, sprovodile sledeće kazne:
Falsifikovanje dokumenata, kažnjavalo se oduzimanjem onoga što je se pokušalo prikriti. Za promanje mita,oduzimala se sva imovina, dok se klevetnik poistovećivao sa razbojnikom.
Psovke su danas postale svakodnevnica i gotovo da nema čoveka koji ih ne koristi i redovno ne čašćava nekog poznatog ili nepoznatog ovim rečima. Međutim, u vreme cara Dušana korišćenje psovki je moglo mnogo da košta.
U 55. članu kaže se da “ako vlastelin, ili vlastelinčić, opsuje sebra, da plati sto prepera, ako li sebar opsuje vlastelina, ili vlastelinčića, da plati sto perpera i da mu se osmudi brada”.
Oko za oko, zub za zub najbolje se ogleda kroz kazne vezane za najstrašnije zločine ubistva. Kazna za ubice bila je smrt, međutim ukoliko bi se ubili najbliži srodnici, kazna je bivala stroža.
“Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju”. Ako bi neko ubio duhovno lice, mogao je da završi i na vešalima.
Alkoholizam je danas, takođe, sasvim normalna stvar, ali nekada je svakoga ko malo popije čekala brutalna kazna.
“Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.
Zanimljivo je i da su se za razliku od današnjice, kada naša saobraćajna policija jedva čeka da naplati kaznu nekom strancu, a neretko se dešava da strance “opelješimo” do gole kože, pokrademo i ponizimo, gosti su se u Dušanovoj Srbiji istinski poštovali.
“Ako se gde desi kome bilo gostu ili trgovcu ili kaluđeru, te mu uzme što otimačina, ili lopov ili kakva bila neprilika, svi takvi neka dođu carstvu mi, da im plati carstvo mi, što budu izgubili, a carstvo mi da traži kefalije i vlastelu kojima bude put predan i straže poverene. I svaki gost, i trgovac, i Latinin, da dođe prvim stražama, sa svim što ima i nosi, da ga straža straži predaje sa svim; ako li se dogodi te što izgubi, neka bude porota, što reknu verodostojni ljudi po duši da su izgubili s onim porotnicima, to da im plate kefalije i straže”.
Kurir.rs/Opanak.net
