Ribnikar, Mladenovac, Soko Banja. Ovo su mesta u kojima su počinjeni masakri i zverska ubistva, krivci su deca i jedan mladić. Oni ne pokazuju kajanje za svoje zločine, ali ni njihovi roditelji ne osećaju grižu savesti, niti empatiju prema porodicama nevinih žrtava.
Miljana Kecmanović, prema saznanjima Blica, raspitivala se kako će njen sin, najsvirepiji masovni ubica na našim prostorima, nastaviti školovanje. Pokušala je, naravno, i da prikrije imovinu kako ne bi morala da obešteti porodice žrtava. Vladimir Kecmanović, otac dečaka ubice, tvrdi da nije odgovoran za ono što je njegov sin radio, iako ga je vodio u streljanu i učio da puca. Roditelji Uroša Blažića tužili su i roditelje porodice žrtava zato što ih navodno progone.
Nepostojanje empatije ili neprihvatanje realnosti?
U emisiji “Blic uživo” psihološkinja Ana Rodić i profesor FPN-a Milan Petričković, govorili su o ponašanju roditelja ubica.
Ono oko čega se oboje slažu, jeste to da se deca ugledaju najpre na svoje roditelje, i da upravo oni moraju dati dobar primer još u ranom detinjstvu.
– Pa, u principu, bilo bi normalno da iskazuju jednu vrstu tog empatičnog odnosa i nečega što bi u tom smislu, tog ljudskog habitusa, pokazivalo jednu vrstu griže savesti, kajanja. Nešto gde bi prosto išlo u pravcu prevladavanja postojećih situacija i koliko god je to moguće. Nažalost, stradala nevina deca i mladi ljudi. Prosto bilo bi ljudski da se iskaže jedna vrsta, ne bih rekao sažaljenja, već jedna vrsta dubokog ljudskog razumevanja i kajanja – kazao je profesor Milan, pa dodao:
– Svaka vrsta, ono što je dostupno u pravnom smislu, ono što je dostupno u tom moralnom, etičkom, socijalnom i svakom drugom smislu, moralo bi da se stavi na raspolaganje kao jedna vrsta spremnosti i jedna vrsta razboritosti tog odnosa prema tome šta su njihova deca učinila drugoj deci, drugim porodicama i drugim ljudima. Dakle, sve ono što bi mogli, od nuđenja materijalne podrške, od nuđenja tog ljudskog razumevanja, od neke vrste tog što se zove saučestvovanja ili prevladavanja sebe, tog svog egoizma, to bi bile neke konkretne praktične mere koje bi oni mogli da preduzmu. Ali, očigledno, da sa obe strane nema razumevanja, ne dešava se. Dešavaju se mnogo gore stvari. Međutim, paralelno tome, sa druge strane, postoje i ove druge majke koje su izgubile svoju decu i postoji velika praznina, velika bol i sada je tragedija, slobodno možemo da kažemo, sa obe strane velika tragedija, ali, na žalost, sa ove strane je jedna vrsta i patološkog odnosa i nečega, a sa ove druge strane to je onaj fenomen nevinostradališta – navodi on.
Gospođa Rodić, navodi da je u svim ovim slučajevima, više stvari diskutabilno i alarmantno, ali da je nedostatak empatije očigledan.
– Znate kako, više stvari je tu, da kažem onako, alarmantno i nekako bode oči. Pre svega, čini mi se poricanje realnosti i poricanje tuđe realnosti. I ono što ovde možemo uočiti jeste nedostatak ne samo empatije, već, rekla bih, poremećen jedan sistem vrednosti i moralne skrupule koje se razvijaju kroz život, pre svega u ranom formativnom periodu. I postoji nešto što je genetski nasledno delimično, to jeste i spektar antisocijalnog poremećaja ličnosti. Međutim, i genetičari retko kada govore o apsolutnom nasleđivanju, već vrlo često govore i koriste termin predispozicija. Dakle, ako neko ima genetski nasledni faktor za nešto, predispozicija znači da ukoliko su biopsihosocijalni faktori drugačiji, onda se ta naslednost neće ispoljiti. Šta bi to značilo u ovom slučaju? U ovom slučaju konkretno počinioci zločina, ukoliko su i imali neke genetske faktore antisocijalnog poremećaja ličnosti, da je okruženje bilo drugačije, da su odrastali u pretpostavljenom drugačijem okruženju i da su okolnosti bile drugačije, možda se ne bi ponašali onako kako su se ponašali u datom trenutku. A kako je to ponašanje? To je ponašanje koje apsolutno ne poštuje integritet druge osobe, ne poštuje život druge osobe, odnosno drugih osoba – kazala je Rodić.
Zašto roditelji ne osećaju grižu savesti?
Ona ističe da se deca u ranom periodu detinjstva ugledaju na svoje roditelje i prihvataju sve ono što čuju i vide od njih.
– Vrlo je moguće da oni zaista i nemaju grižu savesti, znate. Jer ukoliko postoji nešto što je još Freud definisao kao aspekt ličnosti koji se zove superego i u kome se zapravo i formiraju ti moralni aspekti kada ljudi, koji su najpre deca, tokom odrastanja, uče šta je dobro, a šta je loše. Morajući to da osete i na svojoj koži. Dakle, moguće je da ti roditelji, kada su bili deca, nisu nekako iz određenih razloga dobro postavili stvari u smislu, nisu dobro razumeli šta je koncept dobrog, šta je koncept lošeg. Znači, tokom odrastanja mi formiramo ideje o tome, ne samo ideje kao teoretske koncepte, već kroz sopstvena iskustva, šta je dobro, šta nije dobro, i razvijaju se mehanizmi odbrane gde ljudi možda, ako su bili povređeni tokom odrastanja, nekako te svoje slabosti skrajnjuju i ne dozvole sebi da drugi vide njihove slabosti. Ti ljudi jednog dana odrastaju i postaju roditelji i uzori svoje dece. Ovde pričamo o roditeljima čija su deca izvršila zločine, vrlo je verovatno, znači mi nismo zavirili u njihove domove i ne znamo kako su oni odrastali, ali vrlo je moguće da su i ti roditelji negde imali slično ponašanje u detinjstvu. Svako od nas unosi u svoj psihološki prostor nesvesno ono što čuje i vidi, pre svega po modelu od svojih roditelja i autoriteta i onih osoba u čijim okvirima, odnosno u čijem okruženju odrasta. Ako dete kroz odrastanje vidi i doživljava neempatiju, vidi i doživljava surovost, ili ako vidi oružje, to će njemu postati prirodan deo okruženja, nešto što je normalno. Deca u tom ranom formativnom periodu nemaju razvijeno kritičko mišljenje i ono ne dovode u pitanje da li tako nešto postoji u spoljašnjem svetu – objašnjava Rodić.
Majka dečaka ubice, pokušala je da sakrije svu imovinu kako ne bi morala da obešteti unesrećene porodice. Gospodin Petričković navodi da je njen potez ne priliči ovakvoj situaciji, i da je čak trebalo da ponudi pomoć porodicama žrtava.
– Bilo bi iz nečistog ugla poprilično poželjno da to nije učinila, čak i da je u nekom obliku, koliko je to moguće, i sama reagovala i ponudila neku vrstu pomoć ili nekog konsenzusa, nekog medijativnog dogovora sa oštećenima. Međutim, očigledno da ovde imamo u pitanju i racionalan odnos koji je sužen iz jednog ugla prosto van konteksta realnosti i van konteksta nečega što bi bila običajna razboritost i normalno sagledavanje problematike. Vrlo često su deca projekcija svojih roditelja.
Šta je greška roditelja ubica?
Pa, očigledno da su omanuli, da nisu realizovali te različite aspekte i da nisu to što se zove vaspitanje pretvorili u svakodnevnu praksu, pretočili određene oblike i odlike samo svojine mladim ličnostima, dakle, nisu profilisali valjano njihov vrednosni sistem, nisu im usadili nešto što se zove altruizam. Prevladavanje vlastitog ega – kazao je profesor Milan.
Majka Koste Kecmanovića negoduje što on nema normalne uslove za školovanje i pregovara što kasni školska godina.
Majka dečaka ubice odbacuje realnost
– Sa jedne strane postoji nešto što tu očigledno, a to je otpisivanje jednog dela realnosti. Znate, moguće je da ona možda i nema kapacitet da se suoči sa mogućim posledicama svega onoga što može tek da nastane ili kakav njihov život tek može da izgleda. Svako od nas ima svoj doživljaj i realnost. I to je jako važno da ljudi shvate što ne opravdava to da ugrožavamo nekoga drugog. Ali je vrlo moguće da ona zaista smatra da postoji neki tretman koji nije adekvatan. Iz njenog ugla sistema vrednosti, iz njenog ugla doživljaja realnosti. Majka dečaka ubice odbacuje realnost, i realnost je vrlo relativna kategorija. Jer to što je za mene moja realnost uopšte ne mora da bude za nekog drugog realnost u istom ovom trenutku na istom ovom mestu. Zašto? Zato što ljudi posmatraju svet kroz svoje filtre, to su naše uverenja koja stičemo opet kroz odrastanje, naši strahovi, kulturološki i socijalni uslovi u kojima smo odgajani, ciljevi, namere, vrednosni sistem, odnosi i relacije koje smo imali u životu. A ljudi se grade kroz relacije. Tako da kada analizirate nečije ponašanje, jako je važno da analizirate relacije koje su ti ljudi pre toga imali u životu i kako su se ponašali u tim relacijama – objasnila je Ana.
Ljudski je grešiti, ali je teško priznati i pokajati se, Ana ističe, da je za tako nešto potrebna svest, ali pre svega i stid.
– Ljudi greše na razne načine, to je prirodno, ljudski je grešiti, ali isto tako kada shvatimo da smo pogrešili malo ili mnogo ili bilo kako, treba zastati i priznati, ali tu je potrebna svest i svesnost, tu je potreban stid. A to je nešto što se opet razvija kroz odrastanje, to morate da vidite negde, deca se ne rađaju sa time, beba kad se rodi ne zna šta je stid, ne zna šta je koncept pokajanja i stida, to mora da se uči, kroz porodicu i kroz društvo i da se to promoviše, a ne da samo i isključivo promovišemo materijalno i da promovišemo statusno kao što se u većini društava danas radi, znate, i onda posle toga kada nastanu situacije kao ove se postavljaju pitanja, pa kako, pa zašto, šta se desilo – istakla je ona.
Da li je moguće oprostiti ubistvo deteta?
– Ja mislim da to svako za sebe prosto mora da oseti. Oprost je nešto što osoba sebi daje, znate, a ne drugima. Ja mislim da je to nemoguće, mislim da je ili jako teško ili nemoguće – kazala je Ana Rodić.
Blic
