Ljubav sestre prema bratu je posebna. Jedinstvena sila. Jaka kao stena, ogromna ko planina. To zna samo ona koja brata ima. To zna i Sara, koja brata više nema. I koja se zbog brata popela na vrh Kajmakčalana, jer je on ovog dana trebalo da bude tu. Ali zla sudbina ga naprasno uze u 31. godini. Nema tome ni mesec dana.
– Osećam da je ovde. Moj brat je tu, sa mnom, s nama – kaže Sara Kovačević dok grli bratovu sliku, u majici s njegovim likom.
Na očima velike tamne naočare. Da se ne vidi kad plače. Ali suza svoj put brzo nalazi. Izlazi na videlo, sliva se niz lice. Hitro je briše.
Miloš Kovačević, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Ljubičevu kod Požarevca 26. avgusta. Bilo je oko pola dva noću kad su vozač i on podleteli pod kamion. I na mestu ostali mrtvi.
Sari nisu odmah javili strašnu vest. Na kraju, morali su. Ali poštedeli su je bar nekoliko sati. O samoj nesreći ne može da priča. Počne, al’ ne ide. Ne silim je. Potrebno je vreme.
– Četiri godine je bio stariji od mene. Kao i svi muškarci, nije pokazivao tu ljubav stalno i otvoreno. Ali kad god je trebalo, bio je tu. Od malih nogu. Moj veliki bata. Moj zaštitnik – priča za Kurir Sara, dok pored nje “prolaze” majice s Miškovim likom, kako su ga svi zvali.
Kolege i prijatelji nisu zaboravili s koliko je ushićenja i posvećenosti planirao ovaj put. Zajedno sa svojim ministrom Nikolom Selakovićem, koji je u nedelju predvodio zvaničnu delegaciju Srbije. Odala je počast div-junacima s Kajmakčalana, koji su svoje kosti ostavili na dve i po hiljade metara nadmorske visine da bi otvorili “kapiju slobode” te 1916. na tadašnjoj granici Grčke i Kraljevine Srbije, a sada Severne Makedonije.
A Sara je dragi, tužni, pretužni gost, koji svojim likom i delom pokazuje neizmernu ljubav. Ali i neviđenu hrabrost da se suoči s tragedijom i bolom. Stoički korača šest kilometara uz planinu Nidže.
– Sanjala sam ga dva dana posle smrti. Pitam ga: “Je l’ me čuvaš”, a on me zagrli i kaže: “Uvek ću te čuvati” – tu se slomi.
Suze su lekovite, govorila mi je uvek jedna žena koje više nema. Puštam je da plače. Malo se pribra.
– Uteha nam je Miškov sinčić. Tetkin mačak. Tetkina maza. Samo devet meseci ima, oca i ne zna. I nikad ga neće znati, ni pamtiti – kaže, pa otvara telefon.
Pokazuje Miškove slike sa sinom. Tu je i ona ispred crkve na Vrbicu. Mališan ima venčić na glavi. Prva Vrbica. I jedina koju će imati sa ocem. Pa snimak od pre neki dan.
– Vidi kako se smeje s tetkom. Vidi kako uživamo – nasmeja se i Sara dok mi pokazuje snimak.
I pored svega, Sari je, u neku ruku, puno srce:
– Kad vidim sve ljude koji mi prilaze i govore kakav je čovek bio, kako je pomagao, kako je bio drug, prijatelj, bude mi lakše. Toliko poruka, poziva, utehe i najlepših reči o njemu. Ponosna sam što sam takvog brata imala. I s ponosom sam danas ovde. To sam uradila za njega. Mog jedinog brata. Nije lako. Al’ bar toliko mu dugujem…
kurir
