Paratekvondo u Srbiji postoji od 2015. godine. Jelena Rašić, iz Novog Sada, ovom borilačkom disciplinom kreće da se bavi 2021. godine i trenutno zauzima peto mesto na rang listi od 30 takmičara na svetskom nivou. Ova mlada, perpektivna i draga reprezentativka Srbije, kako kaže, slučajno je krenula da se bavi paratekvondom i nikada nije stala.
-On je zanimljiv i aktivan sport, brz je, sebi sam jaka. Kompliment mi je kada mi neko kaže da sam ojačala. U samom startu sam osetila da je taj sport za mene. Praktično sam mu podredila ceo život, trening je za mene prioritet. Uvek mi je cilj da budem najbolja- rekla je za NS Uživo osvajačica zlata na Evropskom prvenstvu u Roterdamu i bronze na Evropskom prvenstvu u Mančesteru.
Njen trener, Aleksandar Golović, ističe da je nakon osvojene medalje u Mančesteru, samo dan nakon proslave, čistila salu i tatami na kojem trenira.
-Sutra je novi dan, sutra je novo takmičenje. Ti si šampion do tada. Tvoja slava faktički kratko traje i opet treba da napraviš nešto- rekao je on.
Na pitanje šta najviše psihički pred takmičenje može da je ugrozi, ona navodi da je to ona sama, ali kada obuče dobok (kimono), svoj štit, nema joj ravne. Na ulazu u salu oseća se kao samuraj.
-Kada obučem kimono pred takmičenje znam da je došlo vreme za maksimum. Volim sva obeležja naše zemlje. I sada nosim čarape Srbija. Lep je osećaj nositi i kimono, sebi sam nekako važna. Kako je paratekvondo postao olimpijski sport podigao se njegov nivo i mnogo je napredovao od OI u Tokiju. Imamo plan da se plasiramo na OI u Parizu. Moj trener se trudi da izvuče maksimum iz mene i trudim se da mu verujem što više.
Golović kaže da kod nje sve više gleda dobre stvari u mečevima, pa makar oni bili i izgubljeni.
-Za sport je dobro biti nekad malo i drzak. Svaki put je sve bolja, ima više samopouzdanja. Tekvondo je posle FIFE, odnosno fudbala, najbrojniji po broju zemalja članica, ima 210 zemalja u federaciji- rekao je za naš portal.
Na svakom treningu je aktivan i Jelenin pas, čivava Miliša.
-Kada idem na takmičenja čuva ga moja mama ili drugarica. Na treninzima su se svi navikli na njega- deca, roditelji, treneri. U sali tačno zna kada treba da se povuče i ima svoje mesto na kojem spava u sali.
Naša sagovornica posavetovala je svu decu sa nekim invaliditetom da se bave paratekvondoom zbog otkrivanja stvari u sebi za koje nisu ni znali da ih imaju, razvija im se takmičarski duh, održavaju zdravlje, a tu je i druženje.
-Upoznaješ ljude koji su isti ili slični tebi, vidiš njihovu percepciju sveta. Ja sam mnogo naučila od ljudi koji su slični ili isti kao ja, onda više ni na taj invaliditet ne gledaš. Nisam imala problema zbog svog invaliditeta, ali sam nekako uvek bila sama, a sada su mi svi isti. Meni je lepo što dobiješ priliku da se ostvariš i doprinosiš društvu. Naravno, moraš biti i uporan, uvek moraš da se boriš, to što si osoba sa invaliditetom ne znači da će ti sve doći na tacni. Nekad sreću treba provocirati- ako može neko drugi što ne bih mogla i ja- rekla je Rašić, a njen trener dodao:
-Država Srbija mnogo novca ulaže u parasport, šteta je neiskoristiti uslove koje drugi nemaju u nekim zemljama. Naša zemlja bolje podržava sport i parasport od Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Bugarske, Rumunije. I nagrade su manje za velika priznanja u tim zemljama. Možete da se bavite i streličarstvom, boćanjem, pikadom, svega toga ima u parasportu, samo je pitanje da li ćeš dati šansu tome.
Ivona Karan
