Julijanska Nova godina ili kako je najčešće nazivamo, Srpska Nova godina, praznik je koji se slavi 14. januara po Gregorijanskom kalendaru.
A iako smo Novu godinu već proslavili, duplo slavlje se rado pravi u balkanskim zemljama ali i nekim zemljama Evrope. Naime, većina nas zna da je ova “dupla” proslava nastala nakon promene kalendara, i da je ovo “Julijanska Nova godina”, ali kada je reč o proslavi u Srbiji, to je samo delimično tačno.
Srbija od pre jednog veka bila je potpuno drugačija zemlja od one koju danas poznajemo – živelo se skromnije, pričalo se o sada davno zaboravljenim temama i ljudima, poštovali su se neki drugi običaji. Pre Prvog svetskog rata proslave Nove godine su bile retke i skromne, a činjenicu da je 1. januara nastupila “nova godina” novine su pominjale retko i nikada na prvoj strani.
Kako je Božić proslavljan 25. decembra, on je bio centralni događaj, pa je sav glamur i sjaj bio usmeren na ovaj veliki crkveni praznik, dok su dočeci bez kakvih danas ne možemo da zamislimo Nove godine bili prava retkost.
Ipak, nakon Prvog svetskog rata ovo je počelo da se menja. Godine 1919. Srbija je prešla na računanje vremena po gregorijanskom kalendaru. Kako Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala ovaj kalendar ona je nastavila da obeležava praznike na dotadašnji način. I tako je rođena “Srpska Nova godina”.
Sudeći po novinskim naslovima i oglasima iz onog doba, ovo je izazvalo priličnu zabunu. Negde u to vreme i proslave Novih godina postaju sve češće, pa je među ondašnjim oglasima moguće pronaći reklame za doček “katoličke” nove godine, “pravoslavne” nove godine, “srpske nove godine”…
Od 1923. ovakvi oglasi doživljavaju pravi bum. Slavlje počinje na javnim mestima, restoranima i ulicama iako nije državni praznik, kao svojevrsan simbol otpora prema politici kralja Aleksandra Karađorđevića, da prvenstveno Božić i Uskrs, pa i Nova godina navodno štete privredi i trgovini pa ih treba praznavati na isti dan i to vikendom tako da ne bi postojali gubici radnim danima.
Činilo se sve da ljudi tog dana rade do kasno i postojala je naredba da kafane 13. januara moraju da se zatvore do 22 časa kako ne bi stigli nigde na doček.
Uprkos tome Srbi su ipak nastavili da je krišom i iz inata proslavljaju u svojim domovima najčešce. U vreme Kraljevine SHS oni koji su bili budni i oni imućniji su imali tradicionalne planove za proslavu.
U narednim godinama nije bilo viđenije beogradske kafane ili bioskopa koji nisu organizovali “dupli” doček Nove godine. Iako proslava 13. nikada nije bila zvanična Srbi su je rado slavili – veselo i pomalo iz inata.
S obzirom da su zime u Beogradu bile hladne i sa puno snega, domaćice su morale da budu vredne kako bi zagrejale kuću. Kao i praznici koji prethode Srpskoj Novoj godini i ovaj praznik dočekan je sa specijalnom trpezom, a u ovom slučaju to su bile krofne. Domaće testo, punjeno domaćim džemom od kajsija i posuto šećerom u prahu, umesto ponoći za decu je bilo predmet iščekivanja. Za odrasle pored ovala sa krofnama nalazile su se čaše šampanjca. Do ponoći, u porodičnom okruženju, igrale se sada već zaboravljene igre – domine, ajnc, tablanet, darde.
I tako je Srpska Nova godina “preživela” sve do današnjih dana kada je ponovo postala popularna i kada polako postaje brend koji u našu zemlju dovodi sve više turista iz raznih krajeva sveta.
kurir
