Mihail Labkovski je igrao važnu ulogu u razvoju polja pozitivne psihologije. Fokusira se na faktore koji doprinose blagostanju, sreći i samoispunjenju. U svom nedavnom članku pisao je o tome da čovek ne mora svakoj akciji da da smisao.
“Treba li reći da uživaju u svojoj mahnitoj aktivnosti? Najčešće NE. Oni jednostavno ne mogu da se zaustave i smatraju to velikom prednošću. Kao, takva sam ja osoba, sve je u vezi sa poslom, sve je u vezi sa poslom!
Istovremeno, takvi ljudi takođe ne daju mira nikome oko sebe. To posebno pogađa decu (ne nužno njihovu).
- ‘Hajde, diži se sa kauča, zašto ležiš?’
- ‘Već ste sve uradili? Da li su lekcije napisane? Šta je sa usmenim?’
- ‘A da li ste pokupili svoju aktovku (ili šta imate umesto aktovke)?’
- ‘Onda počisti sobu! Svuda okolo su čarape…’
- ‘Možda bi trebalo bar da pročitaš knjigu?’
- ‘Onda idi u šetnju na vazduhu!’
Dete gleda uplašeno i ponekad zapravo ode da uradi nešto što je, sa tačke gledišta odrasle osobe, korisno. Zatim ponovo pokušava da legne. I ovde se čini da ga možete ostaviti na miru, ali ne. Zagovornici aktivnog stava prema životu ne mogu da podnesu kada deca ‘ništa ne rade’. I opet i opet ih nekud teraju ili vode, ili počinju da pričaju o tužnim sudbinama besposličara i domara. Mislite li da tako uče dete da radi? A on sluša prekore i odjednom razume: ja sam zaista taj koji ležim i zar ne treba da me bude sramota? ‘Ne’, misli on – ‘tako mi je muka od svega ovoga!’
Ali ovde treba da shvatite da se ljudi tako ponašaju ne zato što su rođeni tako štetni, već zato što su ih na isti način proganjali i njihovi roditelji, a kada su roditelji njihovih roditelja bili deca, njihovi su stariji govorili i gore stvari.
Na primer: ‘Vidi, on je na odmoru! Nikad nismo imali slobodnog vremena! Radili smo od svoje 11. godine. U zoru smo ustajali da kokoškama damo hranu, pa u štalu, pa u njivu… Zato smo jaki, vredni…’ Postavljali su i retorička pitanja:
‘Kako to da čovek nema posla?’ – Ili mislite da će neko nešto učiniti za vas u životu? Nije ni čudo, a to se istorijski dogodilo, da se stalna konvulzivna aktivnost smatra normom, dobrim znakom i snažno je odobrena od društva. Ali život se promenio, ponovo izgradio. A sada nije stvar u tome da su naši preci, preci naših predaka i preci njihovih predaka neumorno radili za hranu i ne možemo da zaostanemo. Problem je što mnogi od nas imaju anksioznost u sebi. Veliki i često neobjašnjivi. Ljudi se bune bez ikakve očigledne potrebe ili rezultata samo da bi ugušili ovu anksioznost. Čini im se da će se, ako stanu, nešto desiti, nešto promašiti, katastrofa i smak sveta. U stvarnosti, naravno, nema ništa od toga, i oni to razumiju svojom glavom, ali im glava tu ne može pomoći. Nesposobni da se nose sa brigama raznih vrsta i nesposobni da ostanu licem u lice s njima, ‘anksiozni’ ljudi teže da pridaju smisao apsolutno bilo kojoj svojoj akciji. A ako nešto rade, to je samo sa svrhom.
Šetajte se, samo se šetajte, šetajte se iz zadovoljstva – osim da idete u kupovinu, ili bacite smeće, kupite hleb ili doživite kulturni život – idite u bioskop ili pozorište.
I opet pitanje: da li uživaju u postizanju svojih ciljeva, malih i velikih? I opet – ne. Anksioznost ne nestaje tako lako, treba da beže dalje. A bežanje je upravo simptom i posledica nemogućnosti uživanja u životu. Anksiozni ljudi obično ne žele da čuju da samo zadovoljstvo može biti cilj.
- Ljudi, dozvolite sebi da budete lenji! Nije sramotno, nije štetno i niko te neće grditi što ne radiš domaći, odrasli ste. Oslobodite se navike da živite u staromodnom stilu ‘zgrabi torbe, stanica odlazi’.
- Hvalite sebe ne za naporan rad, već za harmoniju sa sobom.
- I dajte svom detetu ova dva sata dnevno, o čemu govorim na svakom predavanju ‘o deci’. Za normalan razvoj psihe i mozga dete mora imati slobodno vreme, potpuno slobodno vreme. Neophodno. Kao psiholog još jednom kažem: pobednik nije onaj ko sve vreme brine i buni, već onaj ko je miran, samouveren i ume da se koncentriše u pravom trenutku.
Naučite da samo sedite, ležite i ne brinete ni o čemu, ne razmišljajte, ne patite, ne planirajte, ne vodite beskrajne dijaloge i monologe sa prestupnicima, ne gledajte TV ili seriju na računaru, ne listajte časopis. Postizanje mnogih stvari u ovom životu zahteva da prvo ništa ne radite. Uđite u stanje nečinjenja, uhvatite ga i produžite, produžite… Ako ne možete sami da se nosite sa anksioznošću, potražite pomoć od specijalista – psihologa, psihoterapeuta, psihijatra. Život je vredan toga”, piše Mihail Labkovski za lifedeeper.ru.
sensa.mondo.rs
Naravno da nije sramota biti lenj, ali kad živimo u siromašnoj državi, često se odmor koristi za druge stvari, da okrečimo, sredimo, renoviramo, pa se na posao posle odmora vratimo umorniji. Ja sam sad imala 7 dana od starog odmora. Sređivanje placa, popločavanje dvorišta behaton bau pločama, sadnja cveća, košenje trave i zglobovi me ubiše.
И ово је као психолог,чувени.За онога ко ради,мало бити докон је добро али ово што он прича је у функцији да буде чувен,макар по трућкању.Не чух још да је од љенствовања неко направио нешто добро.Некада се говорило да је љеност најгора болест и ништа се није промијенило.Само што неки хоће да буду “чувени”,у ствари мудросери