Novosađanka Olivera Šarić bavi se zanatom koji datira čak 5000 godina pre naše ere. Radi nešto što je pomalo zaboravljeno kod nas, ali se veoma poštuje. Ona u svoj rad daje dozu modernog, a ne samo etno stila za koji se njen posao uglavnom vezuje. Naša sugrađanka izrađuje odevne predmete tkanjem.
Naziv Hand weaving by Olivera nastao je iz želje da se ljudima direktno objasni šta je to čime se bavi.
“Odlučila sam se za taj jednostavan naziv koji će odmah da pruži informaciju o čemu se radi, a usput se lepo upoznajemo, jer je u nastavku moje ime”, započinje Olivera.
“Moj posao tkanja započeo je iz ljubavi. Iz ljubavi prema tkanim proizvodima. Ovim se bavim 13 godina. U to vreme sam ostala bez posla, sa troje male dece, pa mi je bilo čudno da budem besposlena. U međuvremenu bilo je ‘Novosadsko proleće’, a na njemu štand Udruženja tkalja. Odmah sam primetila tkane šalove i zaljubila se u šare, boje, ali sam tkanje uvek povezivala sa onim kako su moje obe bake tkale- veliki razboji i teški ćilimi, peškiri i to mi je uvek bilo u vezi sa nečim što je etno. Nisam znala da to može da bude i drugačije i bila sam oduševljena. Raspitala sam se gde to mogu da naučim, ali je taj kurs bio veoma skup, jer se vraćamo na ono da ja u tom trenutku nemam posao i imam troje dece”.
Olivera je to negde ostavila po strani i čekala pravi trenutak. On je došao 2006. godine na tezgi NVO ‘Čovekoljublja’, koje je služio za socijalno osnaživanje žena.
“Na jesen sam dobila poziv za kurs. Ja vam ne mogu opisati tu ljubav na prvi pogled. Nakon prvog časa sam bila pomalo i zbunjena, ali nakon drugog, trećeg nisam ustajala ni na pauzu”, priseća se kroz smeh. “Pred kraj kursa stigao je i moj današnji razboj, poklon mojih roditelja. Ta ljubav i danas traje. Taj treptaj i uzbuđenje u momentu kad završavam tkanje, kad režem osnovu da bih je skinula s razboja traje i danas kada vidim svoj finalni proizvod”.
Olivera je majka tri kćerke, koje su joj velika inspiracija.
“Kad su bile male one su bila moja najveća inspiracija, jer su deca najneiskvarenija bića.”
U njenoj radionici nastaju kape, šalovi, pončo modeli, letnje haljine, a zaštitni znak su joj Sara Kej šeširi. Tu su i asimetrični prsluci, rađeni od pamuka, viskoze i lana, koji su kako kaže, za sva godišnja doba.
Trendove ne prati, jer za Oliveru tkanje predstavlja izazov da se napravi šta god se poželi. Vremenom je krenula da izlazi iz šablona i počela da eksperimentiše sa bojama i ispipava svoje granice u tkanju.
“Volim prirodu, volim da provodim vreme u njoj i da planinarim. Shvatila sam da nema šta se u prirodi ne slaže- nebo je plavo, zemlja je braon, trava zelena, a cveće je u svim bojama. Samo je važna mera- ono što oku prija i ravnoteža u bojama”.
Mušterije joj se rado vraćaju, a jedna mušterija čak četvrti put. I nije jedina. Najveća podrška su joj porodica, sestre i prijatelji, jer bez njih ne bi bila tu gde jeste sada i veoma im je zahvalna.
“Moje mušterije su žene mojih godina i mlađe od mene, koje su već nosile i vole tkane stvari ili su se žene u njihovoj porodici i okruženju time bavile”.
Oliverine modele nose od Novog Zelanda, Australije, Kanade, Izraela, Švedske do Nemačke. Njeni modeli su unikatni i zbog toga još više vredni.
Osim odevnih predmeta za odrasle, još uvek nije zaboravila one najmlađe. Tako su nastala ćebenca za bebe.
“Ćebence je nastalo kao poklon- to je vredan i topao poklon, sa uheklanim imenom deteta na njemu. Ona se prave od mikrofiber bebi vunice, koja je prilagođena deci i ne grebe”.
Olivera Šarić je klavir sviralo
Proces jednog tkanog proizvoda nastaje odabirom materijala, odnosno prediva, a onda ide i snovanje.
“Kada sam radionicu nazvala Tkački snovi, nisam mislila samo na svoje snove, to je snovanje osnove, a ja često kažem kada me pitaju šta radim da snujem ili snevam, ja sanjam, pa sam tako napravila i igru reči. Osnova se osniva (snuje) na snovaljci, posebnoj napravi. Zatim to postavljam na razboj, namotavam i to provlačim kroz ničanice, koje odlučuju o tome koju ću mustru da pravim. Onda uvlačim u brdo, jedini metalni deo razboja. Kad provučem i kroz to, onda zatežem osnovu, vezujem je da bih mogla dalje da započnem tkanje. Namotam na čunak predivo kojim ću da tkam potku. I počinje tkanje. Letve na kojima su ničanice, vezane su kanapima za pedale, u zavisnosti kako ja nogama gazim, takva će biti mustra, šara. Kad se završi proces, osnova se seče, to je uvek divan doživljaj, onda ako je to šal treba da se vežu čvorovi, da se upletu rese, ako je u pitanju šešir ili kapa onda ide obrađivanje.”
Nakon ovog objašenjenja, obe smo se složile da je Olivera- klavir sviralo.
Olivera je dala i neke praktične savete. Tkanje se pere ručno, a kada je vuna u pitanju, ona ima moć samoodržanja, samočišćenja i ti odevni predmeti se ne peru često. Tkane stvari provetrite na terasi, a onda ostavite na radijatoru kako bi izvukao mirise.
Sa tkanjem je izgradila i strpljenje
“Samim tim što se bavim jednim starim i sporim zanatom koji iziskuje veliko strpljenje, u ovom brzom načinu žiovta, gde se trči za novcem i slavom, ja sam se naučila strpljenju, jer nisam oduvek bila takva.”
Neke mušterije Oliveri samo daju kratko upustvo šta žele od odevnog predmeta, koje boje žele i time joj ukazuju potpuno poverenje. Odgovara joj i kada poznaje osobu ili je lično vidi, da zna boju očiju i kose i sugeriše kojim bojama je sklona, a eventualno koju boju osoba nikako ne voli.
Radionicu Tkački snovi možete pronaći na Fejsbuku pod istim nazivom. Olja je takođe aktivna i na Instagram profilu pod imenom handweaving.byolivera. Budite slobodni i pogledajte šta to sve Olivera sneva i snuje.
Autor: Ivona Karan
Olja je jedna divna i topla dusa, ona prosto svoju dobrotu utka u svoj rad i to svakako oseti ona koja nosi njene kreacije. Kad se radi nesto iz srca to je zadovoljstvo kako njeno tako i svih sa kojima saradjuje. Zelim puno uspeha i jos mnogo mnogo lepih snova