Da li ste ikada čuli da neko priča o tome kako je proslavio svoj šesti rođendan ili o božićnoj večeri kada je imao osam godina i pomislili: “Pa, čekaj, kako ja ne mogu da se setim toga?”. Neki od nas imaju bolja i življa sećanja na godine svog odrastanja i formiranja, dok je nekima teško da se sete čak i važnih događaja, a evo zašto je to tako.
Neki ljudi “gube” rana sećanja kako bi se oslobodio prostor za nove, svežije uspomene. Uobičajeno je imati malo uspomena iz detinjstva – ako vreme prolazi, vaš mozak mora da oslobodi prostor za nva iskustva. Takođe, postoji manja verovatnoća da se sećate stvari koje su na vas imale mali emocionalni uticaj ili ako ste doživele traume u detinjstvu.
Ipak, licencirani psihoterapeut Džef Gunter nudi nešto drugačije objašnjenje – on tvrdi da to da li detinjstvo pamtite uz puno detalja ili ga pamtite slabo ima više veze sa vašim stilom vezivanja i privraženosti nego sa nivoom traume.
IZBEGAVAJUĆI STIL VEZIVANJA DOVODI DO SLABOG PAMĆENJA DETINJSTVA
“Ono što ne pamtite ima isto toliko značenja kao i ono što ste zapamtili”, ističe Gunter, prenosi “Huffington Post”. On ističe da ako ne možete da se setite kako je vaša porodica reagovala kada vam je bila potrebna njihova podrška to je “vredan podatak”.
Poznati terapeut se pozvao i na studiju Univerziteta u Kaliforniji koja je pokazala vezu između emocionalnog pamćenja i stila privraženosti.
“Izbegavajući stil vezivanja povezan je sa nedostatkom radne memorije za pozitivne i negativne reakcije koje se tiču bliskih odnosa i načina na koji negujemo te odnose. Ovi rezultati su u skladu sa teorijom da osobe sa izbegavajućim stilom vezivanja grade odbrambeni mehanizam koji ograničava obradu potencijalno uznemirujućih informacija”, navodi se u datoj studiji.
Gunter je rekao da je tokom svoje prakse otkrio da je to tačno.
