U dvorištu u blizini centra grada, u ambijentu obraslom puzavicom, nalazi se radionica Novosađanina Nikole Dovata u koju ne mogu da stanu tri čoveka, ali zato može da stane preko pedeset tikvi. Slično kao u Pero- Grimovoj Pepeljugi kada tikva postane kočija, tako se ovde tikve “pretvaraju” u lampe.
“Sve što vidim ja mogu da napravim, samo kada ja hoću”, počinje Nikola razgovor kroz smeh. “Ja lampe pravim dvadeset godina, možda i više, ne znam, ne volim pojam vremena i brojeve.”
“Tikva je preteča termosa. Mojim precima, koji su iz Bačke, ona je nekad služila da kada idu na njivu u nju sipaju vode, naravno kada izbace semenke. Ona može na suncu da stoji ceo dan, ali se voda neće ugrejati.”
Nikolin posao je krenuo iz ljubavi, kad je u jednom stranom magazinu video lampu od kokosovog oraha. Kokos nije imao, ali zato tikvu jeste. Sada je u njegovoj radionici preko sto različitih oblika i veličina tikvi, jer priroda ne može dva puta da napravi isto čudo, a tako i Nikoline ruke ne mogu da naprave dve iste lampe, te su sve unikati. U svojoj karijeri napravio je preko 150, a svoju prvu lampu čuva u svom stanu.
“Kada sam raspoložen mogu da napravim lampu za tri sata. A nekada ne mogu ni za deset dana. U svojoj radionici imam tikve stare deset godina i ne može ništa da im bude. Najmanje godinu dana treba tikva da bude u radionici da bi bila zrela, a kako se suši ona dobija fleke, koje volim da ostavljam na lampama, kao znak vremena.”
Inspiracija su mu njihovi oblici, plete i igra se s njima, ubacuje duvano staklo, vitražno staklo, a sada već jako teško dolazi do tikvi koje su čudnijih oblika, jer se u našoj zemlji sve manje ljudi bavi uzgojem. Malo ljudi je ostalo da se bavi u Sremu time i na jugu Srbije, a Nikola kaže i da pored svega toga njegov posao ne može da izumre.
Ove lampe su iz najmanje tri dela, što znači da su mu potrebne tri tikve kako bi ih napravio. Nikola je “zubar za tikve”- sve šare koje su izrezbarene nastaju od zubarskog alata, odnosno stomatološke opreme.
O Nikolinim lampama su pisali i inostrani mediji, imao je izložbe, a neka njegova (slobodno mogu da nazovem) dela nalaze se u muzejima- u privatnom muzeju primenjenih umetnosti u Amsterdamu i Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima.
“Moje lampe su najviše skulpture, a onda tek lampe sa ambijentalnim svetlom. Svaka mora da daje svetlo da se vidi kompletna lampa, a svetlo ne sme da smeta oku.”
Autor: Ivona Karan
