Foto: Profimedia/ilustracija

Sveti Sevastijan (u zapadnoj tradiciji: Sebastijan) je rođen u 3. veku. Pravoslavna tradicija uči da je na svet došao u Italiji, dok rimokatolici misle da se to dogodilo u rimskoj provinciji Narbonska Galija (današnja južna Francuska), mada se svi slažu da se obrazovao u Milanu. Nije toliko važno gde se rodio, bitan je njegov život.

283. godine, Sevastijan je stupio u službu imperatora Karinusa, po predanju da bi spasavao hrišćane i da bi, možda, špijunirao. Već smo pričali o tome da je progon sledbenika Isusa Hrista u prva tri veka naše religije prilično preuveličan od strane Crkve, tako da i jedno i drugo uzmite sa rezervom. Da, progona je bilo, ali ne u tolikom obimu i ne konstantno: rimski se imperatori nisu budili uz pomisao kako će tog dana ubijati hrišćane.

Elem, zbog svoje hrabrosti, učenosti i poštenja brzo je napredovao. Pravoslavno predanje kaže da je postao načelnik dvorske straže za vreme Dioklecijana koji, kao i njegov prethodnik, nije znao da je ovaj hrišćanin. Rimokatoličko predanje je detaljnije, i stoga korisnije: nije postao načelnik već jedan od kapetana, a dvorska straža je zapravo – Pretorijanska garda.

Do nas je došla jedna od priča koje se tiču njegovih “vannastavnih” aktivnosti, odnosno spasavanja vernika. Naime, Marko i Markelin su bili dva brata blizanca iz istaknute porodice, i bili su đakoni. Obojica su bila oženjena i u Rimu su živeli sa svojim suprugama i decom. Međutim, odbili su da prinesu žrtve rimskim bogovima, pa su bili uhapšeni.

U tamnici su ih posetili roditelji Trankvilin i Marcija, koji su pokušali da ih ubede da odbace veru u Hrista, ali je umesto toga Sevastijan njih dvoje ubedio da je prihvate nakon što je iscelio Trankvilina. Potom je ubedio i budućeg Svetog Tivurtija, sina mesnog prefekta Hromatija kojeg je takođe izlečio.

Nikostrat, još jedan službenik, i njegova žena Zoja su takođe preobraćeni u hrišćanstvo. Predanje kaže da je ova potonja šest godina bila nema, ali da je progovorila čim se pokrstila. Nikostrat je potom doveo preostalih 16 zatvorenika, koji su takođe izvršili konverziju, da bi ih onda pustio na slobodu, dao ostavku i otišao na imanje u Kampanju. Svi će kasnije “postradati za veru”, da se poslužimo crkvenom frazeologijom.

Uglavnom, Sevastijan je konačno 286. godine otkriven kao hrišćanin, a Dioklecijan ga je momentalno optužio za izdaju. Ovaj mu je na to rekao: “Ja se svagda molim Hristu mome za zdravlje tvoje i za mir carstva Rimskog”. Vezan je za kolac, a mavritanijski strelci su ga gađali strelacama. Naposletku je toliko bio prekriven strelama da je izgledao “kao morski jež”, kaže crkveno crkveno predanje.

FOTO: PRINTSCREEN

Sada sledi trenutak u priči sa kojim će ateisti imati ozbiljan problem, budući da se sve do sada moglo relativno lako opisati kao stvarna istorija (uz nekoliko čuda koje će prihvatiti samo vernici). Naime, strele, kojima je bio u potpunosti prekriven, nisu ubile Sevastijana.

Pravoslavno predanje kaže da se on, kada su svi mislili da je mrtav, “javio živ i zdrav”, a da su ga potom “mnogobošci motkama ubili”. Međutim, nedostaju detalji, i sve je mnogo neodređeno. Kako to misle, javio se živ i zdrav? Kome se javio? Gde? Tamo gde su ga ubili? Da li sve odigravalo tu na licu mesta, odmah, ili postoji neki vremenski razmak?

Rimokatolička crkva je bitno detaljnija. Po njima, njegovi dželati su ga ostavili vezanog za kolac i otišli, misleći da je mrtav, a na lice mesta je potom došla Irena Rimska, udovica Svetog Kastula (obe grane hrišćanstva se slažu da je i on bio carski velikodostojnik koji je takođe ubijen zbog pripadništva hrišćanskoj veri), koja je otkrila da je i dalje živ. Odvela ga je svojoj kući i negovala ga je.

Sevastijan je, nakon što se čudesno oporavio, stao na neko stepenište u Rimu kuda je prolazila carska povorka i pred svima verbalno napao Dioklecijana zbog svireposti prema hrišćanima. Dioklecijan je bio šokiran: prvo, neko se drznuo da ga javno kritikuje, a drugo, to radi osoba koja bi trebalo da je mrtva. Nakon što se pribrao, naredio je da ga utuku motkama i da mu telo bace u kanalizaciju.

Pobožna žena Lukina, kojoj se javio u snu, sklonila ga je iz ljudskog izmeta i pokopala u katakombama na ulazu u Kalistovo groblje, gde danas u Rimu možete videti baziliku Svetog Sevastijana u kojoj se nalaze i njegove mošti, mada se mozak od 934. godine nalazi u Ebersbergu u Nemačkoj (neka vas to ne čudi, deljenje moštiju nije ništa neobično u hrišćanstvu; recimo, u srpskom pravoslavnom Cetinjskom manastiru se čuva samo ruka Svetog Jovana Krstitelja).

Najranija nama poznata umetnička predstava Svetog Sevastijana datira iz 6. veka, i nalazi se u crkvi Sant-Apolinare Nuovo u Raveni, iz perioda kada ju je car Justinijan obnovio i od arijanske bogomolje popravoverio. Relikvijar Svetog Sevastijana u istoimenoj crkvi u nemačko Sveti mučenik Sevastijan se smatra zaštitnikom onih koji su zaraženi kugom, ratnih invalida, kamenorezaca, strelaca, lovaca, baštovana, vatrogasaca, policajaca i vojnika.

Što se tiče gradova, zaštitnik je Rio de Žaneira i Palma de Majorke, a sa Svetim Đorđem i grada Korme na Malti te italijanskog grada Kazarete. Ime krimskog grada Sevastopolja je istog etimološkog porekla kao i ime Sevastijana. Naime, i jedno i drugo dolazi od grčke reči “sevastos” što znači “prečasni, dostojan poštovanja, veličanstveni”; Rimljani su ovu reč preuzeli od Grka.

Pravoslavni ga slave 18. decembra po julijanskom kalendaru, što je 31. decembar po gregorijanskom. Rimokatolici ga obeležavaju 20. januara. Zabluda o tome da je on rimokatolički svetac proizlazi ne samo zbog naše opšte neobaveštenosti o sopstvenoj veri i tradiciji, već i iz činjenice da ime Sevastijan nije nikada bilo preterano popularno među Srbima.

kurir.rs/nsuzivo.rs

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments