KAKO SE OD NAJVEĆE TUGE U SKORAŠNJOJ ISTORIJI ZEMLJE (BRZO) DOŠLO DO ZAHTEVA ZA SMENOM VLASTI?

Dok su porodice žrtava tragedije pokušavale da dođu do vazduha, gušeći se od težine bola i tuge koja se najednom sručila na njihove grudi, a većina građana naše zemlje izbezumljeno posmatrala prizore stravičnih zločina… neko nije imao dovoljno saosećanja, već je došao do naizgled sjajne ideje – izvući korist za sebe.

Znajući da će se konsenzus naroda najlakše postići po pitanju dece, sa tom idejom započeti su protesti. Najpre zbog žrtava, zatim zbog navodne brige za decom, pa zahtevima za ukidanjem rijalitija…

Trenutke izbačenosti iz koloseka, trenutke šoka, malobrojni, opozicioni, politički subjekti vešto su počeli da uobličavaju i kroje za potrebe ličnih interesa. A onda, pod sloganom borbe protiv nasilja, ti isti, stali su na čelo kolona u raznim gradovima Srbije. Iskoristivši nalete ljudske tuge, opozicija je vešto izmanipulisala masu i preko noći osmislila drugačiju svrhu protestima.

Zahtevi okupljene mase postali su politički – smena ministra policije, šefa Bezbednosno – informativne agencije, članova REM-a… Dok su zahtevi za zaštitom dece postajali sve tiši. Pod sloganom: „Sve mora da stane“, delovanje opozicije postaje sve agresivnije, otvorenije, sveobuhvatnije.

Nanjušivši mogućnost da dobiju makar „pet minuta pažnje“, a koristeći se nečijim bolom, opozicija je otpočela političku kampanju.

Od mnogo češćih i izuzetno agresivnih nastupa na televiziji, preko širenja uticaja putem društvenih mreža, do ostavljanja otisaka po asfaltu, pa sve do borbenih i prljavih uličnih gurkanja ispred štandova političkih neistomišljenika. Legalnog načina da osvoje vlast nemaju, zato su krenuli na sve ili ništa, sad ili nikad!

U celu priču opozicija je ubacila zatim „poljoprivrednike“, dajući im jasne instrukcije kako da blokiraju puteve i formulišu zahteve prema državi.

Međutim, ni taj posao opozicija nije iskoordinisala kako je planirala. Brzo je postalo jasno kao dan da neki od „poljoprivrednika“ nisu znali ni šta traže od države, neki ne poseduju uopšte gazdinstva, a neki su pak istaknuti politički aktivisti u svojoj lokalnoj zajednici.

Međutim, traktore su obezbedili, i blokiranjem frekventnih putnih pravaca, nastavili su da otežavaju živote većinskom delu stanovništva zemlje.

Čak su i vremenske nepogode, koje su pre neki dan zadesile veći deo zemlje, predstavnici opozicije pokušali brže-bolje da iskoriste kao alibi o navodnoj „neorganizovanosti“ vlasti. Samo što im je u toj žurbi da opanjkaju vladajuću većinu promakla činjenica da su gradske službe spremno i efikasno do jutra rešile sve situacije prouzrokovane višom silom.

Ako nekome još nije postalo jasno, posle ovog teksta bi trebalo. Nemoć opozicije da na zakonit način dođe do vlasti, kulminirala je prethodnih nedelja očajničkim potezima nasrtanja na vlast. Kulminirala je, pokušajima da kroz nemire i haos probaju da uruše mir, stabilnost i sistem zasnovan na legitimitetu koji počiva na većinskoj volji naroda ove zemlje, iskazanom i potvrđenom na slobodnim i fer izborima.

Nisu sačekali da prođe ni 40 dana od nezapamćene tragedije, već je beskrupuloznost njihove borbe tako brzo isplivala na videlo, posle ovih kišnih majskih dana.

Svakom bi trebalo da bude jasno da nije kratak i brz put od zahteva za brigom o deci do zahteva za smenom vlasti, već je od početka to bio jedini i osnovni cilj opozicije – pokušaj smene vlasti, a ne briga za našom decom.

S.S.