Marko iz Novog Sada putuje po svetu u invalidskim kolicima i u toj neverovatnoj avanturi obišao je 10 zemalja

       
Foto: pricesadusom.com/Samo kolica i put

Pončo koji nosi na svako putovanje diplomirani inženjer informacionih tehnologija Marko Veličković (28) planira jednog dana da kompletno ispuni platnenim nalepnicama. Taj komad garderobe jedna je od tri obavezne stavke u njegovom koferu zato što se, kako kaže „lako oblači, a završava posao“.

Sa putovanja se ne vraća bez lepih uspomena, a svako od njih zahteva opsežne i duge pripreme.

Marko od rođenja ima spinalnu mišićnu atrofiju (SMA). To je retka bolest koja ubija neurone svuda po telu, odnosno manifestuje se postepenom, ali progresivnom atrofijom mišića.

SMA nije sprečila ovog Novosađanina da putuje u kolicima, jer ima roditelje koji su spremni na sve i koji, kako kaže, nikad ne odustaju, baš kao i on.

Zbog toga se Marko u intervjuu za Priče sa dušom šali na svoj račun i dodaje da je „pošto bolest ne utiče na mozak, rešio da napravi nešto korisno poput bloga“.

Svako njegovo putovanje počinje istraživanjem na internetu, zatim postavljanjem pitanja drugim putnicima i gledanjem snimaka na youtube-u.

“Nekad sa lupom analiziram slučajnu sliku sa interneta i ako negde vidim u pozadini slučajno uslikanog „točkaša“ u kadru, znači da je lokacija dostupna. Najsigurniji sam sa Google Earth, jer ako je tu prošao točak od bicikle onda uglavnom mogu i ja. Često me pitaju zašto nemam električna kolica. Upravo zbog toga što je svet veoma negostoljubivo mesto za nas i dok sam u mehaničkim kolicima moj komadić sveta je širi, imam više mogućnosti. Sa električnim kolicima možete samo da se okrenete i precrtate neko mesto”, objašnjava Marko.

Rođen je u Beogradu i kada mu je bilo 18 godina porodica je donela odluku da se presele u Novi Sad.

Život u glavnom gradu postao je suviše komplikovan, a nedostatak prevoznih sredstava ozbiljno je narušavao kvalitet života.

Izabrali su Novi Sad koji ih je lepo primio.

“U Beogradu su ostali kumovi, bake i deke i prijatelji, ali to je cena koju smo platili radi toga da ja više ne moram da razmišljam o prevozu, jer sve mogu peške i sve mi je blizu.”

Blog „Samo kolica i put“ napravio je pre dve godine sa idejom da pokaže da i osobe u kolicima treba da putuju po Srbiji i okolini.

“U svetu postoji nekoliko blogera koji putuju na ozbiljnije destinacije, ali ja ih izazivam da probaju po Srbiji. Putujem od kad znam za sebe. Kad sam porastao, u jednom trenutku članovi moje porodice i ja imali smo dilemu da li mi to možemo zbog glomazne logistike. Ipak, prevazišli smo sve. Radujem se svakom novom mestu od Leskovca do Pariza”, dodaje Marko, koji na putovanja putuje sa roditeljima i sestrama.

U Novom Sadu, u kojem živi od 18. godine

Izbor destinacije ne predstavlja mu problem, jer kaže da ima mnogo lepih mesta koje vredi posetiti. S druge strane, malo je onih destinacija koje su zaista „wheelchair friendly“.

“Mesta razlikujem samo po tome da li će mi biti manje ili više teško, inače mogu lepo da se osećam i u Požarevcu i u Njujorku, jer „lepota  je u oku posmatrača“. Na putovanje uvek moram da nosim gomilu stvari: toaletnu stolicu, poseban jastuk, priručnu dizalicu, transportnu dasku, rampu za kola, gomilu kaiševa za vezivanje i najmanje dve rezervne gume, jer nemate pojma kako je gumu za kolica teško naći u stranoj zemlji.”

Kavala ga je posebno inspirisala

Automobili su mu nedostupni, a putnički autobus koji bi mogao da koristi – ne postoji. Uglavnom su to kombiji i zbog toga su Markova putovanja uvek u privatnoj režiji (i trostruko su skuplja), jer nikako ne može da koristi usluge klasičnih turističkih agencija.

Ako leti avionom, po sletanju mora da ga sačeka poseban preskup taksi, prilagođen za invalide.

“Avionom putujem samo kad moram, jer je to veoma ponižavajuće iskustvo. Da bih dobio dozvolu da uđem u avion moram da donesem dokumentaciju od lekara, koji me nikad nije video, i tako potvrdim da mogu da podnesem putovanje. Zatim na gejtu obavezno uzimaju kolica i ubacuju ih sa svim ostalim koferima u prtljažnik.”

“Iz aviona uvek izlazim poslednji, a na nekim aerodromima iskrcaj se vrši direktno na pistu tako da često moram da čekam po dva sata da dovezu specijalnu teretnu dizalicu kojom će me spustiti.“

“Pre puta 24 sata ne smem da jedem da mi, ne daj bože, ne zatreba toalet u avionu. Mogao bih da ređam dalje ove „čari“ avionskog prevoza, ali pošto imam drugu alternativu, naš 20 godina star, veran kombić, trudim se da što više putujem po zemlji”, iskren je Marko.

 

Do sada je obišao Egipat, Tunis, Kipar, Singapur, Mađarsku, Grčku, Rumuniju, Sloveniju, Crnu Goru i, naravno, Srbiju.

Ne može da kaže da je našao „sveti gral za osobe sa invaliditetom“, već da ima onih koji se više ili manje trude.

“Paradoksalno zvuči, ali najmanje očekujem od velikih metropola jer su veoma stare i ponekad je teško na takve zgrade nakalemiti moderno rešenje. Novi gradovi su bolje prilagođeni. Od nekih svetskih blogera sam čuo da je Sidnej ubedljivo ispred svih, nadam se da ću to moći i da proverim jednog dana.”

Zamolio sam Marka da mi opiše situaciju u Srbiji.

“Srbija ne može da se pohvali da baš mnogo razmišlja o turističkim potrebama nekog „točkaša“. Svetao primer je Avalski toranj, ali već na stotinak metara odatle postoji spomenik Neznanom junaku koji je lepo videti. Tamo sam bio kao petogodišnjak i po svemu sudeći više nikad neću zbog „milion stepenica“.”

“Tvrđava u Baču je lepo sređena, ali potrudili su se iz sve snage da na 20 metara stazice pospu najsitniji šljunak, tako da sam mogao samo da joj mahnem.”

“Ali, ono što me najviše boli je što skoro nijedna banja u Srbiji nema rampu ili lift za ulazak u bazen. Samo banja u Kanjiži je posle dugo vremena napravila jednu i to je sve”, izjavio je Marko za Priče sa dušom i dodao da se razočarao hiljadu i jedan put, ali da ne želi da se koncentriše na negativne stvari.

Prisetio se i anegdote sa Kipra.

“Ukazala mi se prilika da ronim sa podmornicom. Podmornica je, naravno, imala samo jedan vertikalni ulaz sa merdevinama. Očekivali smo odbijenicu po kratkom postupku, međutim dobili smo: „no problem“. Tada sam se prvi put susreo sa takvim stavom. Došao je dan zarona, ne mogu da kažem da mi je bilo baš svejedno, ali dok sam rekao keks, četvorica snagatora provukli su sajle ispod kolica i kao vreću krompira spustili me dole. Nisam bio vezan, malo je falilo da skliznem kao dečji plastelin, ali sve se lepo završilo i ja sam imao avanturu od milion dolara.”

Marko nikada ne putuje bez višemesečnih priprema i uvek pravi planove A, B i C.

Uprkos tome uvek ga nanovo iznenadi činjenica koliko ljudi različito tumače pojam pristupačnosti (neki hoteli smatraju da je soba pristupačna ako se nalazi na visokom prizemlju).

“Na prste jedne ruke se mogu izbrojati hoteli koji u svojoj ponudi imaju dovoljno veliko kupatilo da mogu da uđem, dok je dizalica misaona imenica. Možda ih imaju samo najskuplji hoteli u svetu. Čitam, čitam i čitam, svi smo detektivi, telefoniramo, šaljemo mejlove, postavljamo hiljadu pitanja”, objašnjava.

Vodeći se izrekom „Kad si u Rimu ponašaj se kao Rimljanin“, Marko na svakom putovanju obavezno proba lokalne delicije, jer mu to upotpuni doživljaj. Uvek se trudi da, kako kaže, nađe insajdersku informaciju o tome gde jedu lokalci.

“Kada sam započinjao ovaj blog želeo sam da u njemu pišem o onome što meni treba a šta je veoma teško naći – a to je prava, validna informacija. Osim toga nisam želeo da getoizujem moj blog, već sam sadržajem želeo da privučem i hodajuću publiku, a da li sam uspeo reći će vreme.”

Marko planira da ove godine pokuša da stigne do Krfa i Ohrida. Iako već sada zna da će biti teško, dodaje da mu se ove destinacije sviđaju jer uvek daje prednost toplim krajevima, a i dopada mu se što su atrakcije koncentrisane tako da nema mnogo vožnje i menjanja hotela.

Izvor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Foto: Samo kolica i put

 

Komentari: