Претрага
Претрага
Close this search box.

Tajna najlepše žene u istoriji: Naučnici otkrili sastojke Kleopatrinog parfema, sada sledi njegovo pravljenje

Foto: FilmAffinity

Šon Koflin, istraživač antičke i srednjovekovne misli u Češkoj akademiji nauka, pokušava da ponovo stvori parfeme koje je Kleopatra mogla da nosi, na osnovu recepata zabeleženih u drevnim egipatskim tekstovima i natpisa na zidovima hramova.

“Problem je jednostavan. Obično, kada pratite recept, nekako znate šta treba da dobijete. Kada reprodukujete istorijski recept, nemate metu”, rekao je Kaflin.

“Ono što zaista pokušavamo da uradimo je da koristimo organsku hemiju kako bismo mogli da kažemo nešto o procesu, jer mislimo da je proces zapravo ono što bi odredilo opseg mogućih mirisa”, dodao je on.

Jedan recept za parfem koji je proučavao, poznat kao Mendesian, ukazuje na to da su drevni parfimeri grejali ulje 10 dana i 10 noći pre nego što su ga ulivali drvetom poput cimeta i smolama poput smirne.

Foto: food fibel

“To je bila velika misterija za nas. Ako ste ikada kuvali ulje 10 dana, znate da smrdi”, rekao je on. Ali nakon što je njegov tim zagrevao ulje u epruvetama do 12 dana, Kaflin je otkrio da je ta tehnika ubrzala prirodni proces užeglog ulja, uklanjajući sva smrdljiva jedinjenja i na kraju omogućavajući da parfem duže traje.

“Postoji i faza, posle zagrevanja ulja, ali pre same izrade parfema, gde su dodali blago aromatične stvari poput korenja, vina i smola. Naša hipoteza je da oni ne samo što prikrivaju loš miris (dodavanjem prijatnog mirisa), već i apsorbuju loš miris u ulju”, objasnio je on.

Većina današnjih parfema kao bazu koristi etanol, vrstu alkohola, rekao je Kaflin, iako neki delikatni prirodni mirisi i dalje zahtevaju upotrebu ulja ili masti, koje treba na neki način rafinisati.

Ali današnji hemičari mnogo duguju ovim drevnim parfimerima, dodao je on. Oni su bili pioniri mnogih tehnika koje se još koriste u modernoj nauci, kao što su destilacija i metode frakcionisanja tečnosti.

Slično tome, istraživači sada preduzimaju korake da sačuvaju trenutno dostupne mirise kako bi budućim generacijama dali osećaj našeg vremena i skorije prošlosti.

Inače, u toku su novi istraživački projekti kako bi se razumelo kako je prošlost mirisala i koje bi savremene mirise trebalo sačuvati za potomstvo.

“To je veoma vitalan osećaj. Miris je takođe bio veoma važan u prošlosti i verovatno je bio još važniji jer u prošlosti nije sve bilo tako dezinficirano“, rekla je Barbara Huber, doktorant arheologije na Institutu Maks Plank za geoantropologiju u Jeni u Nemačkoj.

Izazov pronalaženja starih mirisa je kako uhvatiti efemeran fenomen: arheolozi obično pronalaze i proučavaju stvari koje možemo dodirnuti, a to su artefakti sa kojima se susrećemo u muzejima.

Jedinjenja mirisa su isparljiva po prirodi – kada njihov izvor nestane, oni takođe nestaju, isparavajući u vazduh. A većina mirisa potiče od bioloških materijala – biljaka, hrane, ljudskih i životinjskih tela – koji brzo propadaju, objasnila je Huberova.

Uprkos svim izazovima, ona je rekla da nekoliko novih i moćnih biomolekularnih pristupa pomaže naučnicima da dekodiraju drevne mirise.

Ključ za razotkrivanje mirisa prošlosti često je nevidljiv golim okom. Naučnici mogu da proučavaju neprimetne biomolekularne ostatke ostavljene na kadionicama, flašama parfema, loncima za kuvanje i teglama za skladištenje hrane koristeći tehnike poput hromatografije, procesa odvajanja komponenti u smesi, i masene spektrometrije koja može da otkrije različita jedinjenja izračunavanjem težine različitih molekula.

Najinformativniji biomolekuli, prema Huberovoj, uključuju lipide – masti, voskove i ulja – koji nisu rastvorljivi u vodi. Često se nalaze ugrađeni u poroznu keramiku, nakon što su korišćeni u predmetima kao što su gorivo za lampe ili mirisne masti koje su ljudi jednom stavljali na svoja tela ili na leševe. Lipidi se takođe nalaze u fekalijama.

Huberova proučava i sekundarne metabolite, organska jedinjenja proizvedena od biljaka i ostavljena od biljnih proizvoda koji su se koristili u prošlosti, uključujući smole, mirisno drvo, bilje, voće i začine. Jedinjenja mogu otkriti sastojke i miris tamjana, lekova i hrane.

Sekvenciranje drevne DNK i proteomika, proučavanje proteina pronađenih sačuvanih u stvarima kao što je kalcifikovani zubni plak, otkrilo je aminokiseline koje signaliziraju stanja poput bolesti desni – povezana sa lošim zadahom.

U svom radu ona je proučavala kadionice pronađene na arheološkom nalazištu Taima, najstarijem naselju u Saudijskoj Arabiji koje datira pre 5.000 godina, kako bi pokušala da rekonstruiše “mirisni pejzaž” drevne oaze.

Pronašla je sekundarne metabolite koji su otkrili upotrebu mirisnih smola koje sadrže tamjan, smirnu i pistaćo u privatnim zgradama, grobovima i hramovima. Tada je radila sa parfimerom kako bi pokušao da ponovo stvori mirise, otkrivajući kako su ova mesta mogla mirisati pre više hiljada godina.

“Smole su izgledale veoma slično… ali kada ih spalite, imaju potpuno drugačiji miris. Tako, na primer, tamjan je zaista bio bogatog mirisa — veoma balzamičnog — i zaista ste mogli da osetite da je korišćen da bi se na neki način očistile kuće kako bi se izbegao neprijatan miris ili nešto slično”, objasnila je ona.

Foto: Shutterstock

Predivni miris starih knjiga

Institut za održivo nasleđe na Londonskom univerzitetu identifikovao je hemijski recept za miris stare knjige – posebno uhvativši miris biblioteke u katedrali Svetog Pavla u Londonu pre renoviranja koje je počelo 2018.

Posetioci biblioteke, koja se do renoviranja malo promenila od kada je sagrađena 1709. godine, često su primećivali da im privlačan miris stare knjige.

“U doba digitalizacije, rad sa fizičkim zapisima je sve ređa praksa, pa se stoga prilika da se dokumenti dodirnu i pomirišu doživljavaju kao vredni”, navodi se u studiji o projektu iz 2017.

Istraživači su koristili informacije iz isparljivih organskih jedinjenja pronađenih u biblioteci da reprodukuju miris istorijske knjige. Takođe su sastavili točak mirisa – alat koji koriste parfimeri i vinari i prvi korak ka dokumentovanju i arhiviranju mirisa prošlosti.

Sesilija Bembibre, predavač na Institutu za održivo nasleđe Londonskog univerziteta, rekla je da je očuvanje mirisa biblioteke važno jer je miris sastavni deo njenog identiteta.

“Pošto je prostor bio podvrgnut važnim konzervatorskim radovima u poslednjih nekoliko godina, a kolekcija je uklonjena, razumno je pretpostaviti da je miris nestao”, rekla je Bembibre, koja je takođe učesnik u Odeuropi, evropskom istraživačkom projektu koji ima za cilj da vrati u život istorijske arome.

“Komplet za očuvanje koji smo kreirali je sada jedina postojeća arhiva mirisa izgubljenog nasleđa”, zaključila je ona.

telegraf

Tagovi:

0 Komentara
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare

Povezane vesti

Претрага