Još od janaura u ribnjacima nema domaće rečne ribe i odavno se u prodavnicama prodaje uvozna.
To nije prvi put da se ovom namirnicom snabdevamo kupujući je od drugih. Godinama se u Srbiju riba uvozi iako naša zemlja ima potencijal za veliku proizvodnju – i za domaće potrebe i strana tržišta.
– Imamo potoke, reke, jezera, kanale, podzemne vode, sirovine za proizvodnju ribe – pšenicu, kukuruz, soju, ječam… kapacitete za proizvodnju ekstrudirane hrane, savremene programe selekcije šarana i pastrmki koje realizuje Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, prerađivačake kapacitete u stalnom usponu i, što je veoma važno, mogućnost znatnog povećanja plasmana ribe na domaćem tržištu – izjavio je za „Dnevnik” profesor ribarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu dr Zoran Marković. – Region Vojvodine mogao bi biti vodeći u ribarstvu jer ima velike slobodne neplovne površine, po procenama čak i 100.000 hektara, koje se zbog slabe plovnosti ne mogu koristiti za druge namene već za podizanje šaranskih ribnjaka
100.000 hektara u Vojvodini pogodno za šaranske ribnjake
Ovi ogromni resursi, kaže naš sagovrnik, ukazuju na preduslov da bi Srbija, koja sada beleži ogromni deficit u spoljno-trgovinskoj razmeni kada je riba u puitanju, brzo mogla postati veliki izvoznik ribe i ostvarivati ogroman suficit.
– Ne bi se preteralo ukoliko bi se reklo da bi uz dobru organizaciju i podršku u šaranskom ribarstvu za dve, tri decenije Srbija mogla postati ono što je Norveška, koja proizvodi duplo više ribe nego sve zemlje Evropske unije zajedno, u salmonidnom, odnosno pastrmskom ribarstvu. Imamo resurse koji obezbeđuju proizvodlju preko 500.000 tona ribe, pre svega šarana. Pored ove ribe, kao glavne vrste u našoj akvakulturi, potencijal za povećanje proizvodnje je i pastrmka jer bi se sadašnje površine pod ribnjacima pastrmke mogle uvećati i deset puta. Ne treba zanemaratiti ni skoro neograničene potencijale za proizvodnju ruske jesetre i kečige – kaže prof. dr Marković.
500.000 tona ribe, pre svega šarana, mogli bi proizvesti godišnje
Ipak, ukoliko Srbija želi da ostvari taj obim proizvodnje, ističe prof. dr Marković, prvo se moraju stvoriti uslovi da privredno ribarstvo preživi i uvesti mere podsticaja, ugledajući se na druge zemlje, pre svega u okruženju.
– Podrška ovom sektoru kod nas je dugo simbolična, ribarska gazdinstva dobijaju svega deset dinara po kilogramu proizvedene konzumne ribe. Trenutne veleprodajne cene šarana i pastrmke kreću se između 520 i 600 dinara, što znači da ribari imaju podsticaj manji od dva odsto od veleprodajne cene. U drugim zemljama podsticaju su mnogo veći, što se i vidi kada se uporedimo s onima u okruženju – u Bosni i Hercegovini podrška je 10,5 puta veća – 1,8 maraka po kilogramu ribe, u Hrvatskoj se podrška šaranskih ribanjaka odvija preko zaštite ribnjaka od ribojednih vrsta riba i to s oko 750 evra po hektaru šaranskog ribnjaka – ukazuje prof. dr Marković.
On ističe da, osim povećanja podsticaja, oblast ribarstva potrebno je objediniti u jednom ministarstvu, a ne kao sada – akvakultura je u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, a ribarstvo otvorenih voda u nadležnosti Ministarstva zaštite životne sredine.
Na leto IPARD 3
Prof. dr Zoran Marković ističe da se Srbija sada prvi put dobija ozbiljnu podršku za akvakulturu preko IPARD 3 fonda – kroz dve mere. Konkursi bi trebalo da budu objavljeni tokom leta – za investicije u izgradnju i opremanje ribnjaka i preradu ribe. U Meri 1 minimalno se može dobiti 20.000 evra, a maksimalno 1.000.000 evra. U Meri 3 najmanji iznos podrške je, takođe, 20.000 evra, a najviši 1.300.000 evra. IPARD 3 fond finansira najviše do 75 odsto vrednosti investicija, što je dobra prilika da ribarska gazdinstva konkurišu i pokrenu razvoj ribarstva.
– Nakon toga bi u nadležnom ministarstvu trebalo uspostaviti sektor, direktorat ili odeljenje za ribarstvo u kojem bi radilo bar deset stučnjaka za različite grane ribarstva. Trenutno se u Ministarstvu poljoprovrede samo jedna osoba i to manjim delom radnog vremena brine o ribarstvu. Treba ukinuti doprinos na vodu koju koriste ribnjaci jer se u većini zemalja sličnih nama vodni doprinosi ne plaćaju ili se plaćaju u znatno manje. Zatim je potrebno na proizvođače riba primeniti sve ono što važi za druge grane stočarstva, poput uslovnog grla, a trebalo bi i obezbediti nadoknadu štete koju čine ribojednie ptice i sisari koji su pod zaštitom države ili različitim restriktivnim režimima izlova – ističe prof. dr Marković.
U proteklih dvadesetak godina uvoz ribe kretao se između 20.600 do 36.000 tona, što je Srbiju koštalo od 49,4 miliona dolara do 102 miliona dolara. Proizvodnja ribe u deceniji iza nas je u padu i kreće se od 13.013 tona (iz akvakulture 7.629 i 5.384 tona iz otvorenih voda) i 7.278 tona (5.070 iz akvakulture i 2.208 tona iz otvorenih voda).
Po podacima Republičkog zavoda za statistiku, navodi prof Marković, pojedemo nešto više od pet kilograma ribe po glavi stanovnika, a što je manje od svih zemalja EU.
– Nezvaničan, ali tačniji podatak, govori da godišnje po stanovniku pojedemo oko sedam kilograma ribe. Kada se domaća proizvodnja podeli s brojem stanovnika, jasno je da se količina proizvedene i izlovljene ribe po stanovniku kreće između 1,1 i 1,9 kilograma što nedvosmisleno govori da preostalih pet kilograma uvozimo – kaže prof. dr Marković.
dnevnik
