Zašto ništa nije uspešno kao uspeh

Svakom ko Šodroš vidi izbliza jasno je čemu se protive. Šta sprečavaju. Oni onemogućavaju rast uspeha, jer im to oduzima šansu da sami postanu uspešni. Zato most, kao i svaki uspeh vlasti doživljavaju kao svoj lični neuspeh. Kao frustraciju. I zato su osmislili propagandnu kampanju preko koje pokušavaju da uspeh proglase nazadovanjem. Da progres proglase za debakl. Da napredak nazovu opasnošću. Štiteći korov oni sprečavaju progres

Piše: Milorad Bojović

Da na novosadskom Šodrošu nisu otkriveni uplakani daždevnjaci pred egzodusom zbog gradnje novog mosta, nikad ne bismo saznali zašto je Đilasov most na Adi koštao 600 miliona evra. Sad je sve logično i jasno. Most je koštao 100 miliona, a preostalih 500 potrošeno je na zašititu daždevnjaka i drugih vodozemaca.

Đilas je to uradio iz dva razloga. Prvi je, to je opštepoznata crta njegovog političkog habitusa, human odnos prema ljudima i prirodi. Drugi razlog je krajnje praktične prirode. Karel Čapek je 1936. godine objavio čuveni roman “Rat ljudi i daždevnjaka”, u kom je opisao pobunu ovih vodozemaca protiv ljudi. Dakle, Đilas se uplašio da bi daždevnjaci, ako ne uloži onih 500 miliona evra u zaštitu njihovog staništa mogli da se pobune i sruše ga s vlasti. Tu analogiju slede njegovi funkcioneri i članovi, koji protestuju protiv gradnje novog mosta u produžetku Bulevara Evrope. Oni se vode logikom da će Vučić i SNS pasti s vlasti zato što ne razumeju patnje daždevnjaka.

Da bih proverio istinitost njihovih bojazni sedam dana zaredom sam išao na Šodroš u nadi da ću tamo zateći u džogingu. šetnji, pecanju, ili čemu već, protivnike mosta, ali sam pogrešio. U tu neverovatnu “oazu” prirode ne dolazi niko. Ali, odlasci nisu bili uzaludni. Otkrio sam istinu zašto tamo niko ne dolazi. Šodroš je drača. Šodroš bi razumeo samo Vladimir Nazor, kad bi se setio svog nadahunuća za pesmu “Šikara”.

Razgovarao sam s jednim prijateljem, ljubiteljem prirode. Ustanovili smo da je da je neophodno da se napravi popis retkih vrsta biljaka i životinja koje protivnici mosta brane, da bi se uspešno razrešio spor oko Šoroša. Saglasili smo se da tamo u izoblju ima divlje kupine. Rečne vrbe, topole, koprive i šipražja. Rečju, na Šodrošu nema ničega što se unedogled ne ponavlja u celoj Vojvodini. I ne samo u Vojvodini. Nego i u Rumuniji i Mađarskoj. Pouzdano znam da pecaroši s proleća iskrče put do vode, ali do jeseni on zaraste, pa moraju da ga krče opet. Što ukazuje da je vegetacija na Šodrošu zapravo korov. A korov je po svojoj suštini neuništiv. Neuništivost i beskorisnost su definicija korova. I most ne može da mu naškoditi. On će se obnoviti čim radnici uklone skele.

Svakom ko Šodroš vidi izbliza jasno je čemu se protive. Šta sprečavaju. Oni onemogućavaju rast uspeha, jer im to oduzima šansu da sami budu uspešni. Zato most, kao i svaki uspeh vlasti doživljavaju kao svoj lični neuspeh. Kao frustraciju. I zato su osmislili propagandnu kampanju preko koje pokušavaju da uspeh proglase nazadovanjem. Da progres proglase za debakl. Da napredak nazovu opasnošću. Štiteći korov oni sprečavaju progres.

Uzalud im. Ništa nije uspešno kao uspeh. A Vučić je retka vrsta. Retko ko tako predano radi na uspehu svoje zemlje. Most privremeno uklanja korov da bi doneo nove plodove. Most ima izvanrednu vrednost za ogroman broj ljudi. Naravno, drveće je značajan element svakog grada koji drži do sebe. Ali, plan je da se umesto 40 topola koje će biti posečene posadi između 10.000 i 20.000 sadnica novog drveća.

Kao čovek koji neizmerno volim svoj grad, postavljam pitanje borcima za Šodroš zašto nisu 2010. godine sprečili Pajtića i Boru Novakovića da poseku preko 500 lipa, koje su posađene u vreme kad je gradonačelnik Novog Sad bio legendarni Jovan Dejanović. Zanimljivo je da je seča lipa, s obe strane Bulevara, finansirana iz gradskog budžeta. I niko ni reč. Nijedan protest nije održan. Niko se nije vezivao za drveće. Niko nije telima blokirao motorke koje su uništile 500 zdravih stabala drveća. Ni most nije smetao nikom sve do 2021. godine, iako je planiran i najavljivan punih 60 godina. Most je postao problem kada je postalo jasno da se Vučić i Miloš Vučević ne šale, i da će most stvarno biti izgrađen. Zato se bore protiv njega. Most je kao i Beograd na vodi moćan svedok uspeha. Očigledna razlika, između dve politike. One koju naočigledn svih realizuje vlast i one koju kao šarenu lažu nudi opozicija.

I pošto ne mogu da se oslone na ljude, odlučili su da se vrate oprobanom receptu – daždevnjacima. E, sad, teško da je Šordoš Tana Masa, a Đilas J. van Toh. Pre je Brašnar Vantoh, koji je po povratku iz Češke otkrio inovativne načine, kako dok obavljaš državnu funkciju možeš da se obogatiš radeći sa državnim firmama i institucijama. I kako da potrošiš 500 miliona evra više na gradnji samo jednog mosta.

Autor je stučnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Protesti protiv mosta u produžetku Bulevara Evrope, otkrili su zašto je most na Adi koštao tako mnogo. Đilas se uplašio da bi daždevnjaci, ako ne uloži stotine miliona evra u zaštitu njihovog staništa mogli da se pobune i sruše ga s vlasti. Tu analogiju slede njegovi funkcioneri i članovi, koji protestuju protiv gradnje novog mosta u produžetku Bulevara Evrope. Oni se vode logikom da će Vučić i SNS pasti s vlasti zato što ne razumeju patnje daždevnjaka