Mnogi roditelji imaju ozbiljan problem sa time da nateraju svoju decu da pojedu povrće iz tanjira ili da probaju novu hranu ili neki novi ukus. I mnogi se u toj borbi “predaju”, jer računaju “bolje da pojede išta nego ništa”.
Sa sličnim problemom suočili su se i Sem i Dejvid Mildon, jer njihova autistična devojčica Bela nije htela da jede ništa sem čipsa i pomfrita. Da stvar bude gora, lekari su ih uverili da je sve u redu sa njom i njenom težinom uprkos suženom meniju.
Međutim, njihova ćerka, bila je daleko od dobrog. U stvari, osam godina na strogo restriktivnoj dijeti izazvalo je ozbiljan nedostatak u ishrani tako izražen da je devojčica ostala slepa i gotovo da je umrla. Kada je imala 12 godina, normalno građena Bela odjednom je počela da se sudara sa stvarima, a onda su je jednog dana, na užas njenih roditelja, pronašli onesvešćenu kod kuće.
– Ušao sam da je probudim, a ona je bila potpuno bez reakcije, tehnički mrtva. Bio sam van sebe – prisećaju se Belini roditelji trenutka pre nego što su im lekari u bolnici saopštili da je tinejdžerka izgubila vid.
– Imala je isti nivo vitamina A koji bi očekivali da vide kod nekoga ko živi u Trećem svetu. Stalno smo ponavljali doktorima da smo zabrinuti za Belino zdravlje jer je njena ishrana bila tako ograničena, ali potšo je bila prilično kalorična, njena težina se uvek smatrala prihvatljivom – iako je bila očajno bolesna – kažu.
Bela, koja sada ima 16 godina, imala je malo poznat, ali potencijalno opasan poremećaj u ishrani koji se zove izbegavajući/restriktivni poremećaj unosa hrane, poznat kao ARFID. Od poremećaja mogu da obole i odrasli jednako kao i mladi, ukoliko ograničavaju vrstu hrane koju jedu.
Kako ističe dobrotvorna organizacija BEAT koja se bavi poremećajima u ishrani – ovaj problem je u porastu. Oni beleže da je sedmostruko povećan broja poziva u vezi sa ovim poremećajem za samo pet godina, a da pritom izuzetno mali broj lekara opšte prakse zna šta je to.
– Teško je znati da se njen gubitak vida mogao u potpunosti sprečiti da je njen poremećaj u ishrani shvaćen ozbiljno od samog početka – ističe Belin otac.
Sličan problem kao i Mildonovi imali su i Džo i Mark Rid čija ćerka Etel takođe ima poremećaj u ishrani. Ova petogodišnjakinja jede samo piletinu, suve žitarice i pije mleko.
– Više puta sam je vodio kod lekara opšte prakse i uvek su mi govorili da će biti dobro pošto raste. Pokušali smo sve da je nateramo da jede uravnoteženu ishranu. Čak smo je “podmićivali” tabelama sa nalepnicama, različitim tanjirima, rezali joj hranu u zabavne oblike, ali ništa nije uspelo. Na kraju smo saznali za ARFID na internetu, ali naš lekar opšte prakse je rekao da nikada nije čuo za to – ističu njeni roditelji, čija je ćerka na kraju završila u bolnici na psihološkom posmatranju – ali je i dalje odbijala da jede bilo koju drugu hranu i vidno smršala za to vreme.
Kako ističe njen otac Džo, iako mrzi da joj daje da jede jedno te isto svaki dan, ipak bi radije da ona jede makar malo nego da dozvoli da gladuje.
– Ponekad ne može čak ni da sedne za stolom sa nama -previše joj je i da bude ako blizu hrane – opisuje on.
Psiholog i specijalista za ARFID Mona Hansen kaže da dobijanje ove dijagnoze veoma teško.
Iako je ARFID prepoznat kao mentalni poremećaj od 2013. godine, još uvek ima mnogo medicinskih stručnjaka koji toga nisu svesni. Neki oboleli imaju senzorne probleme oko hrane, što može biti povezano sa autizmom ili nedostatkom interesovanja za jelo, što je prilično uobičajeno kod pacijenata sa ADHD-om. Drugi mogu da razviju ARFID nakon nekog iskustva, potpu gušenja sa hranom, što uzrokuje da mozak povezuje određenu hranu sa opasnošću. Oboleli obično preferiraju hranu koja je blaga i ukusna, tako da im se stvari poput testenina, tosta i žitarica često sviđaju, jer ih doživljavaju kao bezbedne namirnice – ističe stručnjak.
Poremećaj može biti štetan za fizičko i mentalno zdravlje dece.
– Imala sam 11-godišnjaka koji je morao da se školuje kod kuće jer je bio toliko bolestan da je morao da bude hranjen na sondu. Ovo stanje je 100 odsto izlečivo, posebno kod odraslih koji žele da funkcionišu. Ipak, nedostatak pristupa lečenju, ili razumevanje ARFID-a, znači da mnogi ljudi prolaze kroz problem bez adekvatne pomoći. Neki ljudi žive sa ovim stanjem ceo život. Imala sam pacijentkinju u 70-im godinama koja je većinu života provela jedući samo dve ili tri namirnice – otkriva dr Hansen.
Kako ističe stručnjak, svaki plan lečenja mora da bude prilagođen pacijentu, jer se ARFID razlikuje od osobe do osobe, i postoje različite strategije. Međutim ona savetuje roditelje ako primete da njihovo dete ima ARFID da ne prisiljavaju decu da jedu i da tajno dodavanje povrća u hranu može da promeni teksturu njihove hrane i da ih dodatno uznemiri. Takođe savetuje i da se roditelji ne ljute na decu ako ne mogu da jedu.
– Dozvolite im da vide kako sami jedete široku lepezu hrane i dozvolite im da isprobaju druge ukuse i teksture ako ih sami traže, ali nemojte ih pritiskati da jedu – zaključuje stručnjak.
Ona.rs/Mirror
