Dragan Đilas očigledno nema nikakvu nameru da zauzdava svoje autoritarne osobine.
Đilasov mehanizam delovanja u praksi nudi tri opcije. Svaka stranka može da bude poslušni deo koalicije. Ako to odbije, biće razbijena i uništena. A ako to Đilasu ne pođe za rukom, on i Šolakovi mediji će je proglasiti za Vučićeve saradnike. Slično je i sa političarima. Ako nisi Đilasov podanik, bićeš proglašen za Vučićevog čoveka
Dragan Đilas očigledno nema nikakvu nameru da zauzdava svoje autoritarne osobine, koje su ga i dovele na poziciju neprikosnovenog gazde u koaliciji Srbija protiv nasilja. Svako odstupanje saradnika od njegove volje surovo se politički kažnjava, jer je on za sebe namenio ulogu jedinog koji kontroliše i odlučuje unutar opozicije. Na delu je ponovo Đilasov modus operandi kojim uklanja i najmanju prepreku na putu dolaska na vlast.
Đilasova meta ovoga puta su lider Demokratske stranke Zoran Lutovac i predsednik stranke Zajedno Nebojša Zelenović zbog njihovog javnog opiranja da se prihvate poslanički mandati i zagovaranja bojkota konstitutivne sednice Skupštine Srbije. To je bio okidač da Đilas pokrene svoju razrađenu mašineriju gušenja drugačijeg mišljenja. Metode su toliko beskrupulozne da se po njegovom diktatu donose odluke u drugim strankama. To je bilo vidljivo i ovog vikenda, kad je Lutovac umalo smenjen s mesta šefa DS samo zato što nije bespogovorno poslušao naredbu Đilasa, koji je i na ovaj način stavio do znanja svim svojim sadašnjim saborcima da osvojeni mandati nisu njihovi, već njegovi.
A jedan od poslednjih koji se opasno zamerio Đilasovom taboru je i Savo Manojlović iz udruženja Kreni-promeni. On je gotovo preko noći od saborca za društvene promene postao omražena figura koja se usudila da javno kritikuje postizbornu taktiku opozicije. Marinika Tepić istupila je kao najodaniji Đilasov saradnik, dobila prostor u Šolakovim medijima i uputila niz uvreda na Manojlovićev račun.
Dužničko ropstvo DS
Ovakvi obračuni za Đilasa nisu ništa novo. Ovakav način delovanja on je primenio toliko puta na strankama oko kojih je pleo svoju mrežu uticaja i u kojima je namirisao politički plen. Naravno, Demokratska stranka i dalje važi za najveći Đilasov trofej. Tu je primenio šemu po kojoj je DS polako uvlačio u dužničko ropstvo, a onda otkupljivao te dugove da bi pribavio za sebe uticaj u organizaciji. Konkurencija se sklanjala svaki put kad bi zapretila, što se desilo i perspektivnom Pokretu slobodnih građana, pa zahvaljujući Đilasovim manevrima danas imamo PSG koji je potpuno utopljen u Đilasov trenutni politički projekat.
Nedavni slučaj razaranja Narodne stranke Đilas je osmislio kao kontrolisanu eksploziju posle koje je Vuk Jeremić dobio stranku u fronclama, a on odanog poslušnika Miroslava Aleksića. Na Đilasovoj listi za politički odstrel našla se Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, kojoj je upravo lider SSP namenio sudbinu izbornog davljenika.
Dragan Đilas ne menja metode ni kada su mu meta ličnosti iz stranaka. Najsvežiji primer su poslanički mandati koji već nedeljama unazad predstavljaju klizav teren za ovako heterogenu grupaciju kakvu je Đilas morao da okupi da bi za sebe osigurao lidersku poziciju. Na temi prihvatanja mandata olupali su se svi lideri s liste “Srbija protiv nasilja”, ali je samo jedan nasankao sve njih. Naravno – Đilas. Zelenović i Lutovac dali su dinar da uđu u Đilasovo kolo, ali sada bi dali dva da iz njega izađu. Slično bi verovatno prošao i Boris Tadić, ali je ispao prekobrojan. Tadić je svedočio o Đilasovom diktatu, pa je otkrio da je pred njega stavljen uslov za ulazak u koaliciju ako pristane da bude nevidljiv – da u predizbornoj kampanji ćuti i ne pojavljuje se u javnosti.
Medijska cenzura
O Đilasa se neposredno pred izbore ponovo opekao i Vuk Jeremić. Glavni Đilasov igrač u cepanju Narodne stranke bio je Miroslav Aleksić, koji je u međuvremenu postao nosilac Đilasove liste. Sličan scenario Đilas priželjkuje i u Zeleno-levom frontu, u kojem Radomir Lazović prati u stopu njegovu strategiju, a Dobrica Veselinović pokušava da očuva autentičnost i prepoznatljivost ideje koja je stvorena još dok su nastupali kao pokret Ne davimo Beograd. Veselinović je zbog takvog kontriranja Đilasu postao gotovo nevidljiv u medijima Junajted grupe, iako je nosilac liste za Beograd.
Ovde treba napomenuti da je jedna od najubojitijih batina u rukama lidera SSP za disciplinovanje njegovih saradnika upravo medijska moć Junajted grupe Dragana Šolaka. Đilas drži poziciju vrhunskog cenzora od koga isključivo zavisi medijska vidljivost svakog od aktera njegovog opozicionog bloka. Ko se suprotstavi Đilasu biva surovo kažnjen embargom na pojavljivanje u medijima Junajted grupe.
Tako je bojkot izbora 2020. godine bio politički koban za Marka Bastaća, nekada glavnog čoveka Stranke slobode i pravde za Beograd. Đilas je u junu te godine po kratkom postupku smenio Bastaća i raspustio opštinski odbor SSP na Starom gradu. Naime, Bastać, kao deo bojkot opozicije, nije učestvovao na lokalnim izborima, te je praktično bez borbe kao predsednik opštine Stari grad predao vlast na nagovor Đilasa. Ovaj ga je, čim su istekli rokovi za kandidovanje, smenio sa stranačke funkcije i, ispostaviće se, držao pored sebe samo dok je imao korist.
Polarizuje društvo
Upravo njegovi trbuhozborci, poput Marinike Tepić, Aleksića i Borka Stefanovića, čine poseban ešalon SSP, najbliži Draganu Đilasu, i time sve vreme pod njegovom direktnom kontrolom. Oni drugi, koje (još) nije prebacio u svoje redove, Đilas nastoji da kontroliše gurajući ih u koaliciju u kojoj on vodi glavnu reč. Neobjašnjiv je nivo mazohizma koji pokazuju svi oni koji su s njim, u njegovom zagrljaju, kao da ne znaju da je samo pitanje momenta kad će i njih navući na tanak led.
Đilasov mehanizam delovanja tako u praksi nudi tri opcije. Svaka stranka može da bude poslušni deo koalicije. Ako to odbije, biće razbijena i uništena. A ako to Đilasu ne pođe za rukom, Đilas i Šolakovi mediji će je proglasiti za Vučićeve saradnike. Slično je i sa političarima, za koje postoje dve opcije. Ako nisi Đilasov podanik, bićeš proglašen za Vučićevog čoveka. Na svim ovim frontovima Đilas iz pozadine vuče konce kako bi oko sebe postrojio bespogovornu i praktično ucenjenu grupu ljudi. Jer, jedino u takvom okruženju, bez konkurenata, on može da se uzdigne u glavnog opozicionara koji lukavo čeka svoju priliku da uskoči u vlast.
Đilas usput pokazuje neviđenu sposobnost da dodatno polarizuje društvo i gradi nezdravu klimu. Ne pokazujući ni najmanju nameru da svoju političku priču učini konstruktivnom i otvorenom za nove ideje, Đilas je pre svega štetan za samu opoziciju. On takvim pristupom razara i rastače opoziciono tkivo samo zato što mu takvo odgovara. On je vrhunski princip oduvek određivao po sopstvenom interesu i tu se ništa, nažalost, neće promeniti.
24sedam.rs
