Snaga i volja da sine izvede na pravi put, nepismena majka odgajila je naučnika. Bila je razborita, moralna, snažna i veoma pobožna
Olimpijada, majka slavnog naucnika iz Idvora, za sina Mihajla Pupina je verovala da je dar od Boga i ucila ga da je znanje zlatna lestvica koji vodi u nebesa. Bila je nepismena, ali razborita.
Smatrala je da stabilna i jaka ličnost treba da ima ove 3 osobine: moral, snagu i da bude veoma pobožna osoba.
Nezavisno gde se nalazio, na pašnjaku kraj Tamiša, pred svojom kućom u širokom banatskom sokaku, u učionicama Pančeva ili Praga, na farmi farmera ili fabrici dvopeka u Njujorku, u ložionici ali laboratorijama Kolumbija univerziteta, Kembridža i Berlina… svuda je tražio oči svoje majke, stvarno oštrog ali blagotvornog pogleda, oči koje su ga usmeravale na blagorođe i stvaralaštvo. Nije slučajno da Mihajlo Pupin svoje puteve, kroz tako trnovit život, redovno prati savetima koje je dobijao od majke, razmišljanjima o tome šta bi mu na to rekla majka, pitanjima koje bi mu postavila gledajući ga pravo među zenice.
A, ta majka, o kojoj je u knjizi “Znamenite žene Srbije” pisao Žika Marković, zvala se Olimpijada Pupin. Pronalazač sa 24 prijavljena patenta, kojima je zadužio ceo svet, ispisanu životnu biografiju posvetio je upravo ženi koja ga je rodila i kojoj je bio zahvalan za sve što je postigao na zvezdanom nebu nauke.
Olimpijada je potekla sa obala Ohridskog jezera, ali se rano s roditeljima preselila u Banat, u Opovo. Kada je došlo vreme, kao izuzetno lepa devojka, udala se za Kostu Pupina iz Idvora. Dugo nisu mogli da dobiju dete, nekoliko puta su im se rodila mrtvorodjena deca, pa je Mihajlov dolazak na svet bio beskrajna radost. Stigao je naslednik. Olimpijada je verovala da je on dar od Boga.
Ova hrabra i sposobna majka, stub porodice, kako je dr Koca Jončić zapisao, bila je nepismena, ali veoma razborita i moralno jako uokvirena žena. Opterećena nacionalnim romantizmom i svetosavskim pravoslavljem, bila je skoro opšta pojava toga doba, ali je ipak uspevala da izađe iz uskih okvira Idvora. Sagledavajući svet nauke drugih naroda i zemalja, kojima se kretao njen sin, podsticala ga je na najbolje puteve i podsticala na izvanredan samopregor i sopstveni razvoj.
Bila je veoma pobožna žena koja je najviše poštovala Svetog Savu, jer je naglašavao važnost pismenosti i knjige. Redovno je recitovala psalme, bila zaljubljena u ikone, ali nije želela da njen sin postane monah, već učenjak. Marković tvrdi da je u Mihajlu videla Božji dar i prirodni talenat, koji će biti vredan samo ako Mihajlo vredno uči i radi. U tom duhu ga je i vaspitavala. Mihajlo je cenio njenu iskrenost i utkao ju je u svako svoje delo, svako ostvarenje. Kada je krenuo u školu u Pančevu i mučio se oko slova, činilo mu se da ga učitelj samo opterećuje, ali mu je majka tada objasnila da, ako želi da se bavi onim svetom o kojem je slušao, mora imati još jedan par očiju – za čitanje i pisanje. Jer postoji toliko toga što neće moći saznati ako ne nauči da čita i piše. S obzirom na to da je to bilo uskraćeno njoj, govorila je da se oseća slepa među zdravima, i da on ima šansu da bude drugačiji. Čuven je Olimpijin savet Mihajlu: “Znanje su zlatne lestvice koje vode u nebo, znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas ka večnom blagoslovu”. A Mihajlo je tvrdio da mu je majka bila bolji učitelj od svih koji su ga ikada poučavali. S ponosom je svima pričao o njoj, o njenoj mudrosti, savetima, lekcijama o sitnicama, pa i o hlebu koji je pravila… Podsticala ga je i molila za njega kada je izgledalo nemoguće da će uspeti da se školuje, kada su se činile sile protiv njega, jer je zbog aktivnosti u Omladini srpskoj morao da napusti Pančevo, a kasnije, zbog finansijske krize, prekinuti školovanje u Pragu.
Veliki naučnik prvi put je o Americi čuo od svoje majke, koja je tvrdila da je Franklin bio mudriji od svih mudraca iz Idvora i da ne bi trebao da se vraća u to blato. Kada je prvi put stupio na novi kontinent, bio je uplašen, ali je kasnije priznao da su mu čvrsta vera u Boga i uverenje da će Olimpijada uslišiti njegove molitve dali snagu da savlada strah. Sa diplomom Kolumbija univerziteta, Mihajlo je “potrčao” u Idvor da obraduje majku, koja se rasplakala kada ga je videla. Tada je već bio veliki “mudrac”, ali je rekao kako se pred njom osećao tako malim, bespomoćnim i istovremeno – najsrećnijim na svetu.
Pupin je posvetio majci sve što je postigao
Ispunio je njenu želju – iz Amerike se vratio bogat znanjem i akademskim priznanjima, a na Kembriđ ga je ispratila rečima da je to veliki hram posvećen traganju za večnom istinom, ispunjen slikama svetaca nauke, pa se zahvalila Bogu što ide da radi među njima. A on se zahvaljivao njoj, govoreći da je bila najpažljiviji slušalac njegovih objašnjenja, da ih je brzo shvatala i pamtila čak i kada je već zašla u osmu deceniju. Znala je Olimpijada i da ga opravda, pa je, na primer, kada je umesto u rodno mesto na odmor otišao u Škotsku, napisala sinu da Idvor ionako nije prijatno mesto za bilo koga ko želi da razmišlja, te da će “skoknuti” kada bude u Berlinu, jer je mnogo bliže.
Tog dana kada je Mihajlo primio pismo od sestre, obaveštavajući ga o smrti majke, zakleo se da će sačuvati njeno sećanje. Skoro tri decenije kasnije, Srpska akademija nauka objavila je da će prihod od fondacije posvećene sećanju na Olimpijadu Pupin iskoristiti kako bi pomogao siromašnoj deci u tadašnjoj Staroj Srbiji i Makedoniji da se školuju, jer je Olimpijada bila osoba koja je verovala u obrazovanje.
Rodila je dete za dobro čovečanstva
Olimpijada je Mihajlu Pupinu rodila majku za dobro čovečanstva i umrla, a nikada nije prestala da veruje da je činom rađanja i sama postala nosilac najsjajnije medalje darovane dušom. I, još nešto: Vredelo je biti majka Olimpijada, kada si imao sina koji se zvao Mihajlo Pupin, sazdan od brige, pažnje, poštovanja i ponosa prema takvoj majci, zabeležio je Žika Marković u svojoj knjizi.
stil.kurir.rs
