Kod njih uvek moraš biti nasmejan, objašnjava i ističe da je to jedan od većih problema, jer naš karakter nije u skadu sa tim veštačkim osmesima. Živeo sam i u Bronksu, u podrumu, brinući o svojoj bezbednosti, jer sam bio jedini belac
Put napredovanja ne teče teško, ali nije ni lako kako svi očekuju da će biti. Laž je i zabluda koja se stalno širi da čim dođeš, posao te čeka, ubaciš se u sve brzo.
Ni ja posle nekoliko godina ne mogu tako brzo da nađem ono što me interesuje. Pare ni ovde ne padaju sa neba. Moraš da se potrudiš, da tražiš, da radiš na svom egu. Amerikanci su mnogo drugačiji”, započinje svoju priču Kragujevčanin Lazar Pavlović za Ikragujevac.
– Kod njih uvek moraš biti nasmejan – objašnjava i ističe da je to jedan od većih problema, jer naš karakter nije u skadu sa tim veštačkim, robotskim osmesima koji se kod njih traži. Zato kaže: „Američki san postoji svuda sem u Americi“.
Američki san postoji svuda sem u Americi
Lazar je svoju priču počeo detinjstvom: Rođen sam u Sušici, završio OŠ “Jovan Popović ”, potom Drugu kragujevačku gimnaziju. Pored roditelja, imam tri godina mlađeg brata Uroša. Pamtim da sam se od malena zarazio sportom I sebi zacrtao karijeru svetski poznatog fudbalera. Otac, koji je voleo fudbal, odveo me je prvo na fudbalski trening, dok je majka bila za rukomet, u kojem snašao sam se nekako, ali više da bih ispoštovao majku.
Školu ne pamtim baš u lepom sećanju, imao sam drugačije vizije, snove, rano ušao u svet sporta, dok je mali broj drugova o tome razmišljao. Danas održavam kontakt sa svega dvoje-troje njih.
Već sa 16-17 godina počinjem da radim kao personalni asistent čuvenom Makiju u teretani a uz to redovno sam trenirao fudbal, svoju najveću ljubav. Išlo mi je dobro, naučio sam zdrave navike života: šta jesti, kako trenirati, a da se ne preforsiraš, dobio na fizičkoj i mentalnoj snazi. Odlučio sam da upišem fakultet…
Završio sam ga u Leposaviću, najviše zbog rada u teretani i kao kondicioni trener mališanima u fudbalu, uzrasta od sedam do deset godina. Beograd je zahtevao svakodnevnu nastavu, dok smo u Leposavić odlazili svake druge nedelje i to vikendom. Stekao sam diplomu, čak u jednom trenutku poželeo da budem profesor. Zimi sam radio kao profesor rekerativac na Kopaoniku obučavajući decu do 12 godina, a uporedo igrao fudbal sve do 2012. godine kada sam doživeo nesreću na terenu. Grub start protivnika značio je kraj moje fudbalske karijere. Moj životni san polako se izgubio…
Radio i u Dubaiju: Na Filipinima me stalno zagledali
Godine 2015. stižem u Dubaji, koji je bio meka za nas fitnes trenere. Dobio sam vizu, sve potrebne papire i dve godine proveo u luksuznom hotelu radeći s klijentima na poboljšanju njihovog izgleda. Bliski istok je potpuno drugačija sredina, tamo nema puno mesta za kreativnost, najviše se ceni trud, veliki rad, a na prvom mestu da gost bude zadoovljon. Bio sam dobro plaćen ali moja energija potraga za premeštajem uslovila je da nakon dve godine promenim sredinu, priča Lazar za Ikragujevac.
Put me je odveo na Filipine, egzotičnu destinaciju, ali bio sam iznenađen svime. Pošto nisam izgledao kao oni, stalno su me zagledali, pokazivali na mene, jedan poptuno fascinantan svet. Tu sam nastavio da radim kao fitnes instruktor, ali je zarada bila niska i odlučio sam se da pokušam da doživim američki san. Radnu i boravišnu vizu dobio sam još u Emiratima i legalnim putem stigao…
Dolazak u Ameriku
U Ameriku stižem 2017. godine i naseljavam se u čuvenom Bronksu, nadaleko poznatom getu. Sve što sam znao, čitao, čuo ne može da se poredi sa ličnim iskustvom. Živo sam u podrumu, brinući o svojoj bezbednosti, jer sam bio jedini belac. Da bih popunio vreme, odlazio sam u teretanu, u kojoj sam pored Afro i latinoamerikanaca bio jedini bele puti. Zazirali su od mene, jer beli ljudi u Bronks obično dolaze u policijskoj uniformi. Mislili su da sam prerušeni policajac. Tek posle par meseci, mogao sam da odahnem i ne brinem o svom opstanku, jer su shvatili da sam sličan njima, čovek pre svega…
U Njujorku sam radio najkrvaviji i najteži posao
Sledeća stanica na mom putu je čuveni Njujork, grad koji nezvanično ima preko dvadeset miliona stanovnika i nikada ne spava. U Njujorku sam radio najkrvaviji i najteži posao, a to su selidbe. Mnogo ljudi ne zna, ali Njujork, naročito Menhetn, ima izuzetno stare zgrade i nijedna nema lift. Po 60 kilograma nameštaja natovariš na leđa i nosiš gore-dole, od prizemlja do 6-7 sprata. Svačeg sam se nagledao: prljavih, zapuštenih stanova upskanih izmetom, po stanovima mrtve životinje, smeće mesecima neodlagano. To je bio dobro plaćen posao, kada traje sezona. Njujorčani imaju običaj da se stalno sele, na svaku godinu-dve menjaju stanove. Idealno doba bilo je od maja do septembra kada dnevno možeš da zaradiš i do 500 dolara, dok se socijala seli zimi, i tu često firma ne plati, pa se zarada svede na stotinak dolara dnevno.
Selidbe su i najteži i najisplativiji posao u Njujorku, ali treba puno mentalne snage da izdržiš ogroman pritisak. Najgori su prvi meseci rada, radno vreme je od 17 do 21 sat tokom dana, dok ti za spavanje ostane tek po 2-3 sata.
Prešao u kamiondžije
Kad sam osetio da su selidbe iscpele moje telo, odlučio sam se za vožnju kamiona. To je krenulo u doba korone i to je tad bio najisplativiji posao u vreme pandemije. Ali voziš po 16-17 sati tokom kojih promeniš po nekoliko država. Na Floridi sam otvorio kompaniju, imam svoj kamion, ali planiram da proširim posao. Nema boljeg posla trenutno u Americi, zarada je veća od doktora, ali treba iskustva i vožnja nije laka u Americi, a i puno papira je potrebno za registraciju…
Kalifornija nije kao LA, neće niko da prizna da nije kao na razglednici
Kalifornija nije kao LA, katastrofa, neće niko da prizna da nije kao na razglednici, svi idu u Holivud, od 8-10 okruga, 2-3 naselja srednji stalež, ostalo je siromašno, mnogo šatora, beskućnika, nigde ne postoji lepota kao ona na zapadnoj obali, na svakom ćošku kamp kućice, meksičke četvrti su jako opasne.“
Maštam da jednog dana… Šta Lazar sada sanja
– Nemam klasičnu nostalgiju, jer se odmah veže za hranu. Svuda ima naših ljudi, restorana, tako da mi to ne nedostaje. Voleo bih još malo da se sredim, da mi roditelji dođu, da zasnujem poordicu. Kragujevac sam kratko posetio par puta, ali imam dedovinu u Ramaći, podno Rudnika, ogromno imanje.
Maštam, da jednog dana, kada ostavrim svoj san, dođem na dedovinu, nastavim posao svojih predaka i uživam s porodicama u selu koje nema, po lepoti, cenu nijednog viđenog predela u Americi, zaključuje svoju američku priču Kragujevčanin Lazar Pavlović.
kurir.rs
