Otac Rafailo, iguman manastira Podmaine kod Budve, odgovorio je na jedno od večitih pitanja, zašto dobrim ljudima često ide loše u životu.
Mnogi ljudi se pitaju da li je u redu da se pravedni i uzorni hrišćani muče u životu, dok nekim grešnim ljudima koji ne prezaju ni od čega i nemaju jasne grabnice, sve ide od ruke.
Često se ljudi pitaju da li je u redu da pojedinci žive raskalašnim načinom života, da lažu, kradu, ulaze u poroke i odriču se vere, pa se na kraju ovozemaljskog životnog puta pokaju i odu u raj, pa prođu isto kao ljudi koji su se držali vere i odolevali iskušenjima.
O ovome je govorio i otac Rafailo. Poslušajte njegove reči.
– Onaj koji trpi Hrista radi, dobija blagodat. Pravednicima se nevolje daju da još više uznapreduju, a grešnicima se nevolje daju radi očišćenja. Greh se ne čisti bez nevolje – istakao je otac Rafailo.
On kaže ako je u pitanju teški smrtni greh, kao npr čedomorstvo, ne može se to samo ispovediti, jer pokajanje podrazumeva očušćujuće trpljenje nevolja, a u tim nevoljama koje se dopuštaju na grešnika, daje mu se mogućnost da se očisti.
Ispovest je više buđenje svesti da smo pogrešili i da tražimo pomoć i oproštaj. U tajni ispovesti pokajniku se daje snaga, tj. oproštaj u vidu zaloga i snaga da izdrži epitimiju, ne možda konkretno izrečenu, ali sigurno će bogom biti data da istripi do kraja. To je pokajanje. I ta nevolja, ona nije samo poželjna, nego spasonosna.
Otac Rafailo kaže da ima razlike kada Bog da muku pravedniku i kada je da grešniku.
– Muka pravednika podstiče i još više proslavlja, a kad je čovek “pogan”, onda mu se daju posebna iskušenja koja treba da slome njegovu gordost. Obično su jako teška, naporna i ne može niko da ti pomogne jer ih je Bog dopustio. Ni svetac. DŽabe se “pogan” čovek moli, mora da ćuti i trpi. Obično ta epitimija traje dok se duh ne skrši, gordnost potpuno ne raznese i dok čovek ne zajauče, ali molitveno, da mu se sa jaukom i molitva čuje. To je težak proces, teška terapija, ali je spasonosna. Svaka druga varijanta ne dovodi do spasenja. Ali ako čovek pređe granicu i uđe u zonu duhovno mrtvih, nesposobnih za pokajanje (to ne meri čovek nego Bog), on digne ruke od takvog čoveka, pa se u narodu kaže Od njega je i Bog digao ruke.
– Kad vidite da loš čovek svašta radi, loše misli, govori i dela, od takvog se treba maći. To je već ozbiljno zatrovana zona i božijeg blagoslova nema, Bog se povukao. A kada vidite da dobroj duši pomalo loše ide, znajte da je Bog svoju ruku spustio na njega, da se iscedi sav gnoj dobrog, iz duše, iz kostiju i to su obično bolni procesi, ali ne treba zažaliti, jer će njima zasigurno doći dobro, kako na ovom, tako i u zagrobnom životu. Životne borbe nas izbavljaju iz večne muke. To što pretrpi čovek u ovom životu, to je miran san u odnosu na ono šta bi ga čekalo na mučnu večnost.
espreso/Lepote Srbije/
