Disfunkcionalno vaspitanje je traumatično zato što deca nemaju kapaciteta da razumeju da okolnosti u kojima žive ne govore nužno ništa o njima samima ili o drugim ljudima.
Vaspitanje dece, traume i transgeneracijske traume veoma su bitne teme za svakog roditelja da radi na sebi i da ne prebacuje na dete, svesno ili nesvesno, posledice sopstvenih nerazrešenih trauma.
Psihoterapeut Lea Ivaniševića objasnila je za Blic koji su mehanizmi prenosa naših traumatičnih događaja na vaspitanje naše dece, a njegovi saveti mogu da posluže svim roditeljima kao polazna tačka da bolje razumeju tekstove popularne psihologije i zaista ih iskoriste na pravi način – u službi ličnog razvoja.
Dva pravca disfunkcionalnog vaspitanja
–Vaspitanje o kome govorimo naziva se disfunkcionalno i može ići u dva pravca – ili se roditelj previše i agresivno približava detetu i probija njegove granice ili se previše udaljava. Udaljavanje su svi oblici zapostavljanja, nemara i prevelike permisivnosti, tolerancije. Probijanje granica je preterana kontrola deteta kroz agresiju, krivicu ili gušenje brigom. Najgora varijanta je ona u kojoj se ova dva pravca kombinuju bez ikakve doslednosti i predvidivosti – objašnjava naš sagovornik.
Roditelj s jedne strane probija granice deteta, a s druge strane potpuno zapostavlja neke od njegovih potreba.
– Kroz rad na sebi možete uvideti šta je dominantno kod vas, a samim tim šta treba da uradite kako biste bili bolji sami sebi, a onda i bolji roditelj vašoj deci – savetuje i objašnjava dalje kako koji pravac utiče dalje na decu.
Nemar iznedri zatvorenu decu
Posledice zapostavljanja i nemara su ekstremno samostalna deca koja su emotivno zatvorena prema drugim ljudima. Zapostavljeno dete je vrlo rano diglo ruke od bilo kakvog odnosa i odlučilo da se samo pobrine za sebe, jer roditelj prosto nije prisutan. Pokazivanje emocija videće kao slabost, izbegavaće bliskost i intimnost i pokazivaće nepoverenje prema ljudima.
– Pošto se roditelj kretao dalje od deteta, dete će se sada na sve načine kretati dalje od ljudi. Kada odraste i postane roditelj, verovatno će ponoviti istu grešku, budući da se nikad nije povezalo sa svojim roditeljima. Ovo sada odraslo dete neće umeti da se poveže sa svojim detetom i neminovno će zapostavljati njegove potrebe za povezivanjem.
Nasilje izaziva potrebu za validacijom
Preveliki strah od roditelja je posledica probijanja granica koje u ekstremnim slučajevima podrazumevaju i psihološko i fizičko nasilje nad detetom.
– Osoba koja vam nekad pruža ljubav i razumevanje je istovremeno i osoba koja vas povređuje. Ova deca se s jedne strane previše vezuju za roditelja, ali su u stalnom strahu od toga da će ih roditelj odbaciti ili napustiti. Zbog toga se previše trude da zasluže ljubav roditelja, strahuju od napuštanja i stalno traže utehu, validaciju i negu kako bi se osećala sigurno.
Međutim, koliko god nege i podrške da kasnije dobiju od drugih, dodaje psiholog, ništa nije dovoljno da trajno ukloni strah. Zbog toga će ova deca takođe imati tendenciju da probijaju granice drugima i pribegavaju različitim manipulacijama kako bi vezali druge za sebe.
– Kada odrastu, velike su šanse da će to isto raditi i svojoj deci. Previše će ih gušiti brigom i ljubavlju ili će agresivno kontrolisati decu visokim zahtevima i kaznama. Na taj način će doprineti tome da dete mora stalno da brine o tome kako se roditelj oseća, čime se počinje novi ciklus.
Mešavina principa stvara potrebu za kontrolom
Deca koja odrastaju u potpuno haotičnim i nepredvidivim uslovima u kojima se probijanje granica i zapostavljanje prepliću bez ikakve doslednosti najviše od svega žude za sigurnošću i predvidivošću i uče kako da to postignu kroz kontrolu. Spremna su na sve kako bi ostvarila nadmoć nad drugima, zato što su roditelji zloupotrebljavali svoju nadmoć nad njima.
– Kao odrasli umeće da procene na šta drugi reaguju i trudiće se da ih kroz neki oblik kontrole podrede sebi. Od roditelja će naučiti da se sa lakoćom kreću između uloge žrtve, agresora i spasitelja kako bi od drugih dobili ono što žele i što im je potrebno. Kao roditelji repliciraće haotično okruženje oko svog deteta, jer skakutanje iz uloge u ulogu nije prilagođeno detetovim potrebama, već sopstvenim. Iako iznenađujuće promene ponašanja imaju svoju unutrašnju sebičnu logiku, posmatraču deluju potpuno dezorganizovano i nepredvidivo – kaže naš sagovornik.
Dečje iskustvo gradi pretpostavke za život
Na osnovu svog iskustva deca grade unutrašnji sistem pretpostavki sa kojima će se kretati kroz život i koji će upravljati njihovim ponašanjem
- Iskustvo iz porodice se generalizuje na ostatak života. Zapostavljena deca veruju da je svet loše mesto, drugi su nepouzdani ili zlonamerni i zato ne dozvoljavaju nikome da se previše približi
- Anksiozna deca veruju da su mnogo gora od ostatka sveta i da moraju da vežu druge za sebe kako bi izbegla odbacivanje i obezbedila sebi negu
- Deca iz haotičnog okruženja veruju da je svet džungla u kojoj moraš da ostvariš nadmoć kako bi preživeo
Trauma nas menja nagore
Traumatični događaji i okolnosti su previše teški, komplikovani ili bolni za naše kapacitete kad smo mali. U trenutku dešavanja mi prosto nismo mogli da se nosimo s realnošću, pa smo morali da se promenimo na način koji bi nam u tom trenutku omogućio najbolje rešenje za nošenje sa stresom. To rešenje je najkorisnije u datim okolnostima, ali blokira dalji razvoj. Umesto da bude prelazno rešenje za prvu pomoć, ono postaje opšti način našeg funkcionisanja koji nam dugoročno donosi štetu. Trauma nas menja nagore.
Frustracija nas menja nabolje
Frustracije su neprijatne okolnosti u kojima neke naše potrebe ne mogu da budu zadovoljene bez određenog napora ili odlaganja. Međutim, taj napor ili odlaganje nisu previše za nas – oni ostaju u okviru naših mogućnosti i oni su prilika za razvoj. Ulaganje napora u prevladavanje neke frustracije i ovladavanje novom veštinom doneće razvoj. Frustracija nas tera da se menjamo nabolje.
Tugovanje je životna lekcija
Pored traume i frustracije, i proces tugovanja takođe može da nas promeni i važan je za prevladavanje traume. Tugovanje je proces otpuštanja prošlosti uz zadržavanje onoga što je stvarno važno. Tugovanjem se trauma pretvara u samo još jedno iskustvo i životnu lekciju.
blicžena.rs
