„Hronika je u medijima postala dominantna rubrika.“ Nije retkost da u poslednje vreme čujete komentare ovog tipa na Internet platformama, na kafi kod komšije ili prosto ako se zateknete u razgovoru sa bilo kim ko imalo prati dešavanja u svetu.
Isto tako, čini se da naslovi poput „Muž je ubio suprugu sekirom“ ili „Unuk je silovao svoju babu, pa je potom pretukao“ postali su sve učestaliji, te ne možemo reći da naši receptori za stravične događaje ovakve vesti skladište baš u tu fioku, već ih naš mozak prihvata kao nešto što je već obradio. Dakle, strašno je i tragično, ali ne i nešto od čega ne može gore.
Doktor psiholoških nauka Dragan Žuljević pokušao je za NS Uživo da razjasni šta se dešava sa ljudskim mozgovima i zašto dolazi do pomisli na individualna ili masovna ubistva. Kako ističe, takvim nemilim događajima uglavnom prethode razna, vrlo dugotrajna i neprijatna psihička stanja koja eskaliraju u pravcu suženog afekta gubitka kontrole nad svojim postupcima.
-Verovatno se radi o ljudima koji su dugo godina u nazad imali razne psihičke probleme, što biološki definisane, što definisane situacijom – traumatski događaji na koje se nisu obazirali na vreme, što sami, što uz adekvatnu stručnu pomoć. Onda, kada imamo jedno takvo stanje, samo neki pojedinačni okidač može da dovede do krajnje neprimerene reakcije, a nekad i jako neprimerene reakcije koja je opasna po život osobe koja je ima ili život drugih ljudi – rekao je Žuljević.
Verovali ili ne, nije retkost da ljudi kao rešenje svojih problema vide ubistvo drugih ljudi ili oduzimanje života sebi. Iako zdravi ljudski um ne može ni da zamisli šta se odvija u nezdravom, te mu ovakve pomisli padaju na pamet, psiholog tvrdi da se u svojoj profesionalnoj praksi suočavaju sa pomenutim slučajevima.
-Situacije u kojima pacijent navede kao rešenje svojih problema ubistvo druge osobe jesu retke, ali zato suicidne ideje su vrlo česte u privatnoj psihoterapijskoj praksi i zastupljene su kod širokog spektra kliničkih i relevantnih stanja u psihologiji i psihoterapiji. To jesu česte teme i njima se moramo baviti onako kako definiše pravilo struke.
Ipak, kako psihologija navodi, osobama koje su rešile da oduzmu život sebi ili drugome se može pomoći kroz detaljan i vrednosno-neutralan razgovor o tome.
-Osobu koja je takvu stvar smislila ne treba spašavati od nje same, već sa njom treba razgovarati o različitim detaljima sopstvenog stanja, odnosno o tome šta ju je dovelo da smisli jedno takvo nezgodno rešenje.
Kada se radi o samoubistvu, psihologija ga definiše kao jedan nepraktičan i štetan način kako naš um brine o nama i kako smišlja najadekvatnije rešenje na koji način da nas udalji od patnje koju trenutno doživljavamo.
-Niko se nije srećan pokušao ubiti. To su ljudi koji dugo pate i iscrpeli su sve njima poznate načine kako da pristupe toj patnji i kako da sami sebi pomognu i onda ustvari dolaze do jednog takvog očajničkog rešenja. Ono što jeste uloga psihologa i psihijatra jeste da im pruži malo drugačiji ugao gledanja na stvari, da se sa njima zajedno istraže različite druge alternative samoubistva – tvrdi Žuljević.
Postoji jedna srećna okolnost u moru manje pozitivnih koje su iznete. Kako Žuljević tvrdi, ljude više nije sramota priznati okolini da posećuju psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra. Iako je balkansko podnevlje varljivo i neke opšte prihvaćene činjenice i dalje nisu dovoljno zaživele, čini se da ova bitna stavka stasava.
U Srbiji broj ljudi koji načine ubistvo druge osobe je u trajnom porastu, a broj osoba koji sebi oduzme život varira od 1.300 do 1.500 godišnje.
Sanja Kužet
Vlast generise nasilje, sta ste ocekivali da ce biti?