Smrt kućnog ljubimca je veoma težak udarac, koliko težak znaju samo oni koji su delili život sa njima. Poslednji oproštaj od psa ili mačke, sa kojim smo godinama delili radosti i tuge, ume da zaboli koliko i odlazak bliskog čoveka. Još tužnija je spoznaja šta je ono što većina ljubimaca radi neposredno pred smrt, bar onu koja nije prirodna, odnosno izazvanu uspavljivanjem kod veterinara.
Svojevremeno je o tome pisala jedna Amerikanka Džesi, koja je u razgovoru sa veterinarom svoje mačke otkrila šta kućni ljubimci najčešće rade tik pre nego što ih stručnjaci uspavaju. Ispostavalo se da je to jedan fundamentalan trenutak u kome, ipak, nismo tu za svoje životinje, iako smo ih možda čitav život voleli i pažljivo brinuli o njima.
“Pitala sam svog veterinara šta je najteže u vezi sa njegovim poslom i on mi je odgovorio da je to onda kada mora da uspava životinju, a 90 odsto vlasnika ne želi da bude u prostoriji kada im daje injekcju. Tako da životinje svoje poslednje trenutke obično provode mahnito tražeći svoje vlasnike i iskreno – ovo saznanje me je slomilo“, napisala je Džesi na Fejsbuku, a njen post je postao viralan i već godinama kruži društvenim mrežama.
U komentarima se javilo još puno veterinara sa sličnim bolnim zapažnjima o gorkom kraju naših pasa i mačaka – neretko umiru tužni i sami, očajnički gledajući gde je njihov voljeni vlasnik i najbolji prijatelj.
Nedavno je otišao pas moje prijateljice,znali smo da je bio blizu odlaska i želela sam svaki dan da budem uz njeg,mazim ga i masiram po leđima jer je to voleo jako.Poslednje veče pred odlazak uložio je ogroman napor da se podigne na noge dođe do mene i nasloni svoje čelo na moje noge,ìzgledalo je kao da se poklonio,ustvari se na taj način oprostio od mene i tu noć je otišao,Rksić moj mili još me boliš,još ne prolazi.
Isto sam to dozivela pre godinu dana. Evo i sad dok citam, placem… Znaju veterinari u ul. Matice Srpske u NS, verujte kad mi je javljeno da su ga uspavali, otisla sam i usla sam da ga vidim moj (mini mops) je jos bio topao. Isplakala sam se kao nikad nad njim i mazila ga. Sad kad sam citala taj tekst koliko sam Tuzna, jos ga nisam prebolela i stalno ga spominjemo, al’ sad mi je lakse jer je i njemu bilo lakse, mozda je barem osetio moju ruku u posl. minutama svog zivota.