Nikita Hruščov ostao je upamćen kao sovjetski državnik koji se hrabro obračunao sa kultom Staljinove ličnosti i kao političar koji je popustio stege političke represije u Sovjetskom savezu.
Danas se najčešće spominje kao čovek koji je preduzimao brojne i nepredvidive uredbe i akcije: masovni uzgoj kukuruza u zemlji na štetu drugih poljoprivrednih kultura ili prebacivanjem poluostrva Krim iz nadležnosti Rusije ka Ukrajini. Malo ko se seća, da je i crkvene posede u Svetoj zemlji faktički poklonio izraelskoj državi u bescenje.
Početkom XX veka broj ruskih hodočasnika u Palestinu dostizao je i do 15 hiljada ljudi godišnje. Zahvaljujući ruskoj ogranizaciji, Palestinskom pravoslavnom društvu, hodočasnicima znatno je olakšan put do Svete zemlje i do ruskih pravoslavnih manastira koji su se nalazili tamo.
Do revolucije 1917. godine i stvaranja boljševičke vlasti, Rusi su u vlasništvu u Obećanoj zemlji imali skoro 23 hektara, na kojima je izgrađeno 70 kulturno-istorijskih objekata.
Posle revolucije i dolaska na vlast boljševika, ništa se nije promenilo: Staljin ništa nije uradio sa ovim posedima iako je bilo ponuda za njihov otkup.
Kako su Britanci u to vreme upravljali Palestinom, priznali su rusku imovinu i zgrade kao vlasništvo Palestinskog pravoslavnog društva i Zagranične ruske pravoslavne crkve.
Nakon Drugog svetskog rata, SSSR je pomogao Izraelu da stekne nezavisnost, a kao odgovor na to, izraelska vlada je 1948. priznala status ruske teritorije u Jerusalimu, Haifi i drugim mestima i vratila ove posede u vlasništvo Patrijaršije u Moskvi.
U međuvremenu, Hruščov se veoma zainteresovao za ideju da omogući sovjetskim građanima uživanje u konzumaciji pomorandži. Tadašnji vođa Sovjetskog saveza, bio je oduševljen ukusom ovog voća, a tu svoju strast želeo je da podeli i sa ostatkom države.
Hruščov je odlučio da proda rusku nekretninu u Izraelu u zamenu za pomorandže.
Dogovor se dogodio 1964. godine, dve sedmice pre nego što je Hruščov smenjen sa mesta šefa države. Rusko vlasništvo je procenjeno na rekordnu nisku vrednost od 22 miliona dolara, ali i to je oboreno u pregovorima na 4,5 miliona dolara.
Izraelske vlasti nisu mogle da isplate svoju obavezu u novcu nakon čega je postignut dogovor da se napravi kompenzacija u vidu pomorandži i tekstila.
Kao rezultat brojnih birokratski propisa, kašnjenja i dugotrajne isporuke pomorandži većina ih se pokvarila pre nego što su stigle da sovjetskih luka.
Gnjile pomorandže su na kraju ipak došle u Sovjetski savez, dok je Izrael dobio rusku zemlju, brojne kvartove, manastire, crkve i hotele. Mali deo poseda je ostao pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve.
Mnogo kasnije, 1984. godine, okružni sud u Jerusalimu proglasio je „narandžasti“ dogovor nezakonitim i naložio da se sovjetskoj strani isplati oko 7 miliona dolara materijalne kompenzacije.
Uz velike muke i napore 2009. godine, Rusija je uspela da vrati Sergijevski kompleks u Jerusalimu.
Jednom olako donete odluke nanele su veliku štetu ruskom prisustvu u Svetoj zemlji. Kao što Srbi danas mogu samo sa tugom da se sećaju Manastira Svetih Arhangela i sobe Tajne večere u Jerusalimu, tako i Rusi mogu da žale za onim što su im komunističke birokratske vlasti olako oduzele i prodale.
Gradske info
