Foto: NS Uživo

Vremena i vojske su se smenjivali, ali je okuka Dunava ispod Petrovaradina oduvek bila zanimljiva raznim carstvima i kraljevstvima. Važne vojne građevine koje su svedočile burnoj prošlosti našeg podneblja, Novi Sad i njegovi stanovnici uskoro dobijaju na raspolaganje.

Grad kao novi vlasnik, doneće jasan plan za kakvu namenu će biti iskorišćeni objekti na nekim od najatraktivnijih lokacija. Jedan od vojnih kompleksa kog čeka mirnija budućnost u civilnoj službi, jeste kasarna “Dr Arčibald Rajs”.

Kasarna Honvedskog pešadijskog puka

Prema Sauterovoj mapi grada iz 1885. godine, starija kasarna Honvedskog pešadijskog puka nalazila se u tadašnjoj Futoškoj ulici, nekoliko objekata niže od Sinagoge na mestu gde je kasnije podignuta zgrada današnjeg Katastra.
Nova futoška kasarna sagrađena je 1895. godine na zemljištu koje je ranije bilo vlasništvo grofa Rudolfa Koteka. Carica Marija Terezija poklonila je Rudolfu Koteku ogromne komplekse zemljišta u Futogu, zbog toga što je potukao ukrajinske Tatare. Kad su vlasti odlučile da na tom mestu sagrade nov vojni objekat, jednostavno su zemljište eksproprisale Rudolfovom nasledniku Rihardu.

Kako piše istoričarka Donka Stančić u monografiji “Novi Sad od kuće do kuće”, naš grad je vojnim krugovima u Beču bio vrlo interesantan, pa su još 1872. godine tražili da se pored kasarne u Jevrejskoj ulici, gde se nalazi Katastar, podigne još jedna kasarna u Futoškoj ulici. Gradskim vlastima nije se dopadala ideja da dobiju još veću kasarnu jer je to za njih bio nepotreban i golem izdatak. Uspevali su da dvadesetak godina odlažu njeno zidanje, ali pritisak je bio isuviše jak, pa je Gradski odbor 1893. godine podigao kredit od 430.000 forinti. List Srpske narodne slobodoumne stranke “Branik” objavio je da ta suma nije bila dovoljna pa su se gradski oci dovijali da pribave još novca. Ipak, u februaru naredne godine raspisana je licitacija za izvođača radova. Pobedio je novosadski građevinski preduzimač Imre Kicveger i već sredinom 1894. godine uboden je prvi ašov u temelje buduće kasarne.
Kasarna je u obliku ćirilićnog slova P podignuta u klasicističkom stilu s prepoznatljivim neorenesansnim detaljima. Ni danas se ne zna ime arhitekte ovog zdanja od 1.960 kvadrata. Jedna od mogućnosti je da je kasarna u Futoškoj u stvari tipski projekat po kome su podizani i drugi vojni objekti u Carevini. Tako je, uostalom, izgrađena i novosadska Ložionica.

Kicveger je sa svojim ljudima prionuo na posao i završio ga za dve godine, ali je zbog nezadovoljstva carevine pare naplatio tek šest godina kasnije. U zaleđu kasarne sagrađeni su kuhinja, baraka i pomoćni objekti te zgrada od 850 kvadrata koja je 1947. nadograđena po projektu arhitekte Đorđa Tabakovića. Time je Jugoslovenska armija dobila još 20 prostorija i koristila ih za potrebe Vojne škole.

Jedna kasaran, šest država

U proteklih 120 godina u kasarni u Futoškoj bili su vojnici više država – Austrougarske carevine, Kraljevine Jugoslavije, okupacione fašističke Mađarske, zatim SFRJ, Srbije i Crne Gore te na kraju Srbije. Kako su se smenjivale vojske, tako se menjao i naziv kasarne. Prvobitno se zvala “Honvedska kasarna nadvojvode Jozefa” pa “Kralja Aleksandra”, zatim “Maršal Tito” i na kraju “Dr Rudolf Arčibald Rajs”. U vreme ratova devedesetih godina jedno vreme kasarna je bila prazna, a zatim je počeo da pristiže narod iz Hrvatske i BiH.
Za vreme Drugog svetskog rata futoška kasarna bila je stratiše. Nema tačnih podataka o tome koliko je žrtava u njoj obešeno, taj podatak ne može da kaže nijedan istoričar, nema ga u gradskim arhivima i muzejima. Svedok tih događaja je i publicista i istorijski istraživač Branislav Milić Šumarov.

– Mađarski fašisti žrtve su dovodili u zgradu Žandarmerije koja se nalazila preko puta Crkve Svetog Roka u Futoškoj ulici, otprilike preko puta Elektrotehničke škole. U toj zgradi je vojska bila i posle Drugog svetskog rata. Glavno mučilište, međutim, smešteno je u vojnoj zgradi na Ribljoj pijaci, u kojoj je i danas Komanda Novosadskog korpusa. U ratno vreme narod je ovu zgradu zvao jednostavno Armija – kazao je Milić.

U knjizi “Zločini okupatora u Vojvodini 1941–1944. godine” koja je izdata odmah posle rata 1946. godine, navodi se da su članovi takozvanog Žandarmerijskog pododseka hapsili Srbe i Jevreje protiv kojih je postojala i najmanja sumnja da su bliski ili da sarađuju sa subverzivnim elementima, kako su ih nazivale nove mađarske vlasti. Odmah su ih prebacivali u zgradu Armije. Islednici su bili u civilu, obično po trojica, od kojih je jedan bio i tumač. Žrtvi je predočena optužnica da je nekom pružala konak ili delila letke protiv vlasti, a ako ne bi priznala ili dala zadovoljavajući odgovor, kretala je tortura ravna inkvizitorskim mučenjima.

Brutalna tortura

Zlostavljanja su počinjala sa četrdesetak udaraca gumenom palicom po celom telu, te pendrecima po tabanima. Tad bi mučitelji vezali noge i ruke žrtvi i postavili je u položaj nepomičnog klupčeta sa nogama provučenim kroz svezane ruke. Sad su sledili novi udarci pendrekom po tabanima, bubrezima i polnim organima. Jedan od vrhunaca iživljavanja bili su elektrošokovi. Uhapšeni je morao da golu žicu drži u ruci dok bi islednik hvatao drugi kraj za izolirani deo, a golim prelazio po čitavom telu – ušima, licu, vratu, udu…

Elektriziranje je izazivalo strahovita grčenja u telu koje je ionako bilo svezano i sklupčano. Islednici su običavali da žrtvama daju električne papuče koje bi izazivale trenutno grčenje mišića nogu, zbog čega bi se mučeni istog sekunda stropoštao na pod. Ova mučenje bila su redovan repertoar iživljavanja i trpeli su ih svi zatvorenici bez obzira na pol, s tim što su ženama skidali veš i uz pogrdne reči im zagledali polne organe. Poseban vid torture bilo je lomljenje prstiju na rukama. Naime, pojedinim zatvorenicima mučitelji su gurali prste između vrata i dovratka, a zatim snažno zatvarali vrata. Nekim žrtvama je pre puštanja struje prethodno na leđa natovaren ranac napunjen zemljom i ciglama, težak i do 40 kilograma. Takođe, krvnici su zabijali gvozdene eksere pod nokte uhapšenima ili su im nokte gnječili gvozdenim kleštima i potom ih čupali, zatim udarcima palicom razbijali zube… Pritom su pazili da žrtva ne izdahne u zgradi Armije, već su brže-bolje zvali kola Crvenog krsta da ih prebace u bolnicu.

Zlo ima ime: Jožef Heđi

Gotovo stotinu uhapšenih držano je u posebnoj prostoriji. Od pet ujutro do devet uveče niko nije smeo da se miče s mesta, osim što su naizmenično po sat vremena stajali i sedeli. I spavanje je moralo biti nepomično jer bi u protivnom dežurni zadao udarac kundakom. Da niko ne bi razgovarao, glava jednog zatvorenika bila je do nogu drugog. Voda je davana jednom dnevno, a nužnik je mogao da se koristi samo dvaput i to u tačno određeno vreme, bez obzira na potrebe zatočenika. Po sredini sobe bio je prolaz po kome su se kretali stražari naoružani puškom ili puškomitraljezom, dok je iza leđa žrtava bio uperen mitraljez.
Među najgorim mučiteljima u Armiji bio je Jožef Heđi, po zverstvima poznat i van Novog Sada.

– Do početka rata bio je potpuno anoniman, bez škole i zanata. Nakon okupacije dobio je titulu višeg policijskog inspektora i odmah se dao na posao. U početku je potkazivao Srbe i Jevreje, a zatim je lično mučio zatvorenike koristeći najgore vrste torture. Uhvaćen je po oslobođenju Novog Sada prilikom pokušaja bekstva i obešen na Ribljoj pijaci, ispred zgrade u kojoj je zlostavljao žrtve – kazao je Milić.

Kao čovek od posebnog poverenja, Heđi je imao jednu od glavnih uloga u Raciji. Nakon što su članovi takozvanog Legitimacionog odbora u Sokolskom domu podizanjem palca izrekli smrtnu presudu, vojnici su žrtvu odvukli u malu salu lutkarskog pozorišta. Tu ih je čekao Heđi i zapisivao njihova imena u poseban spisak. Nakon toga jedini put je vodio na Štrand i pod dunavski led.
Nasmrt pretučene i unakažene žrtve iz zgrade Armije i Žandarmerije zločinci su vodili u futošku kasarnu, gde su ih vešali. Vešala su podignuta u senci stogodišnjih platana i na njima su skončali mnogi Novosađani.

Branislav Milić Šumarov ispričao je i kako je as narodnim herojem Svetozarom Markovićem Tozom ležao u istoj sobi u novosadskoj bolnici pre nego što je odveden na gubilište u futošku kasarnu 9. februara 1943. godine.

– Mog oca Đoku, majku Miljku i sestru od tetke Kristinu Popov, mađarski fašisti ubili su ispred naše kuće. Potom su bacili nekoliko bombi u dvorište tako da me je pogodilo desetine gelera. Jedan Mađar, koji je bio mobilisan, odveo me je u bolnicu na previjanje i lečenje. Rekao mi je da lekarima kažem da se zovem Šandor, da pričam isključivo mađarski i da kažem da su mi Srbi ubili roditelje. Smestili su me u sobu s dva kreveta i u prvom trenutku sam bio sam. Međutim, uskoro su doveli čoveka potpuno svezanog. Na nogama je imao lance, a ruke na leđima u lisicama. Bio je sav pretučen, u ranama i krastama, s ljubičastom kožom lica. Od tih povreda nije mogao ni da gleda – pričao je Milić.

Košmar otkrio istinu

Bio je to Svetozar Marković Toza, koga su najpre mučili u Armiji, a zatim ga prebacili u Segedin, gde je takođe saslušavan i osuđen na smrt.
– U prvo vreme nismo uopšte pričali na srpskom, dok mi Svetozar jednom nije rekao:
– Zašto mi lažeš da si Mađar kad si Srbin?
Iznenadio sam se i zapita ga kako zna kad sam bio siguran da ni reč na srpskom nisam izgovorio. Upitao sam ga, a on mi je odgovorio:
– Plakao si noćas u snu i zvao si tatu. Na srpskom.
Otad smo pričali na maternjem, ali sam ja ubrzo, uoči same nove 1943. godine, napustio bolnicu. Toza je uhapšen nakon što su otkrili bazu Pokrajinskog komiteta KPJ u Novom Sadu. Zajedno s Brankom Bajićem pucao je na policiju, ali je teško ranjen i uhvaćen. Nikad nije odao partijske drugove – rekao je Branislav Milić Šumarov.

nsuzivo.rs

2 Comments
najstariji
najnoviji najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
Marija Omeragić
08/04/2021 15:50

Kako detaljno opisana mučenja
Jako čudno, jako da se ne zna niti približan broj žrtava ako istovremeno ti isti povjesničari u Jasenovcu tvrde da znaju koji je broj stradalih. Dakako, znaju ali svaki znanje svoje

Anja
10/04/2021 05:50

Debiluso retardirana sta ti poredis, babe i zabe. Za Jasenovac se zna broj zrtava i ne bi trebala da uzimas Jasenovac u svoja prljava usta.