KRVAVO PISMO: Sukob Jaše Tomića i Miše Dimitrijevića koji se završio kobno

       

Poslednjih decenija 19. veka, pošto se narodni tribun Svetozar Miletić, duhovno i telesno slomljen od dugih robija u mađarskim tamnicama, povukao, zamajac političke borbe u Novom Sadu, pa i celoj Vojvodini, postaju Liberalna stranka Miše Dimitrijevića i Mihaila Polit-Desančića i Radikalna stranka Jaše Tomića. Ove dve partije nastale su iz dva zavađena krila Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke.

Vrlo brzo počeo je sukob oko toga ko je pravi naslednik Miletićevog velikog političkog zaveštanja. Tomićevi radikali zadržali su uredništvo Miletićevog dnevnika „Zastava”, koja je prethodnih godina bila najuticajnije političko glasilo među Srbima u Austrougarskoj carevini. Liberali su se okupljali oko novoosnovanog Dimitrijevićevog „Branika”, čiji je urednik odlučno pokušavao da preotme prvenstvo „Zastave” u političkom uticaju.
Borba za prevlast između ove dve partije postajala je sve ogorčenija. Činjenica da je Tomić bio oženjen Miletićevom kćerkom Milicom polako je počela da skreće politički sukob na polja koja su sve manje imala veze s politikom.

Uz ženu i „Zastava”

Bar tri godine pre krvave tragedije na Tucindan 4. januara 1890. godine, koja se završila tako što je Jaša Tomić nožem ubio Mišu Dimitrijevića, „Branik” je počeo da objavljuje aluzije da se u posedu redakcije nalazi izvesno pismo tako nezgodnog karaktera da može u potpunosti da ugrozi ugled Jaše Tomića i da ga natera da se povuče iz javnog života.

Javna tajna bila je da je u pitanju bilo pismo koje je Tomićeva žena, a Miletićeva kćerka Milica, pisala svom prvom vereniku pravniku Branku Petroviću samo šest nedelja pre nego što će se udati za Jašu Tomića. Pismo nije sačuvano, tako da danas možemo samo da pretpostavimo šta se tačno u njemu nalazilo. Na suđenju Jaši Tomiću pismo je čitano na zatvorenoj sednici, a tadašnji predsednik novosadskog prvostepenog suda Lobmajer, pravnički uzdržano, prokomentarisao je da ono baca tavnu senku na ime Milice Tomić. Tomićev fanatični pristalica Sava Stojković izjavio je kasnije da ima u sadržini pisma još mnogo gadnih i prljavih stvari i mnogo drugo šta bezobrazno i gadno što se ne da izgovoriti.

Ono što ipak znamo iz nekih svedočenja jeste da u pismu Milica poziva Branka Petrovića da je što pre uzme za ženu, da ona vidi da je njen zaručnik u lošim novčanim prilikama i da mu je voljna pomoći koliko sama može. (Milica se tada nalazila u dosta teškoj materijalnoj situaciji, a otac joj je bio već teško bolestan.) Moguće najšokantniji deo pisma je činjenica da Milica Branku obećava mesto glavnog urednika „Zastave” onog časa kad je uzme za ženu.

Njihove zaruke raskinute su ubrzo posle tog pisma, a mesto urednika je zaista dobio Miličin muž, samo što je to bio Jaša Tomić. Iako je Tomić bio sposoban političar, ne bez publicističkog dara, i izuzetno vešt govornik, ipak je ceo slučaj bacio tešku senku na njegov politički položaj i mesto urednika „Zastave” koje je, izgledalo je, dobio u miraz. Ali to nije bilo sve. Dimitrijević se nije zadovoljio samo aluzijama na postojanje pisma u „Braniku”, on ga je u prepisu poslao i Jaši Tomiću, i mnogim svojim poznanicima. Pričalo se da je ono čak čitano i na damskim čajankama gospođe Dimitrijević. Sadržaj pisma bio je poznat ogromnom broju ljudi u Novom Sadu i Zrenjaninu, ono se prenosilo usmeno i u prepisima. Velika sramota pala je na Jašu Tomića i, možda i više, na Milicu Tomić. U jednoj polemičkoj političkoj brošuri Milica Tomić pokušala je da se razračuna s Dimitrijevićem i njegovim saradnicima optužujući ih da je jedino što su ikad hteli bilo da se domognu „Zastave” i da njenog oca „zbrišu”, te da su mu prijatelji bili samo dok im je to bilo od koristi.
Za to vreme na sve jače napade iz „Branika” Jaša Tomić dugo nije odgovarao ništa, potpuno zanemarujući zajedljive komentare na račun pisma čiji je sadržaj već prepričavala polovina novosadske čaršije.

Susret na peronu

Sve je kulminiralo pošto je Tomić najzad odlučio da javno odgovori Dimitrijeviću. U tekstu Da im zapušimo usta koji je izašao 15. decembra 1889. godine u „Zastavi”, Tomić tvrdi da ne postoji nikakav dokument koji bi njega na bilo koji način osramotio i bleferski zahteva od „Branika” da objavi dotično pismo ako ono postoji, nadajući se da se Dimitrijević ipak neće usuditi da tako nešto i uradi. Dimitrijević to zaista nije učinio, ali je u svom poslednjem članku, objavljenom 15. decembra 1889. godine, uz oštar odgovor Tomiću, pozvao sve čitaoce koji žele da dođu u redakciju „Branika” da pročitaju pismo!

Događaji se zahuktavaju ka neminovnoj tragediji. Tomić poziva Dimitrijevića na dvoboj, što ovaj odbija. Ubrzo zatim Tomić kupuje jedan, pa drugi nož, koje potom jedan za drugim baca, delom na nagovor Jovana Jovanovića Zmaja.

U subotu, 4. januara 1890. godine, na pravoslavni svetac Tucindan, Tomić izlazi iz redakcije „Zastave” u kojoj je pripremao uvodnik za božićni broj, samo da kupi cigarete. Sreće poznatu Novosađanku Amaliju Stratimirović koja ga, zbunjena njegovim unezverenim stanjem i ledenom rukom koju joj je pružio, pita da li ima groznicu.

Tomić je kao u bunilu jer gotovo da nije spavao četiri noći, slušajući svoju ženu kako krišom plače.

Odmah posle tog susreta, nesrećnom igrom slučaja Tomić ugleda Dimitrijevića na drugoj strani ulice kako s pratnjom seda u fijaker i odvozi se ka železničkoj stanici. Tomić se vraća žurno u kancelariju i uzima kaput i treći nož, lovački (Hirshfãnger), koji je poslednji kupio i nije ga bacio. Zaustavlja prvi fijaker i traži da ga odvezu na stanicu. Nož vadi iz korica još u fijakeru. Čim je stigao na stanicu, uleteo je u čekaonicu i počeo unezvereno da traži Dimitrijevića.

Ovaj je sa ženom i nekim prijateljima čekao voz za Sentu koji je trebalo da ga odveze u tazbinu da tamo provedu praznike. Čim je ugledao Tomića, Dimitrijević se mašio za engleski bokser koji je nosio u džepu, međutim, nije bio dovoljno brz. Tomić je nasrnuo na njega, uhvativši ga jednom rukom, a drugom je zamahnuo lovačkim nožem, prethodno odgurnuvši Nikolu Joksimovića, odgovornog urednika „Branika”, koji je pokušao da zakloni Dimitrijevića i koji je i sam bio okrznut nožem. Istoričar Mladen Leskovac napominje kao bitan podatak (koji je tužiocu promakao na suđenju) jedan odlomak iz Tomićevog teksta u kome on priča o svom iskustvu u zatvoru gde je boravio kao politički zatvorenik. Između ostalog, Tomić piše i ovo: „…pa sam naučio i to kako valja uhvatiti nož, gde treba njime udariti i kako ga zaokrenuti u rasporenoj utrobi.” Zmaj je kasnije s očajanjem pisao da je bilo kobno to što je Dimitrijević stajao leđima prislonjen uza zid.

Još uvek s nožem u rukama, Tomić se okrenuo od probodenog Dimitrijevića, preskočio peronsku ogradu, prišao prvom zabezeknutom konštableru i predao se policiji.
U prvom trenutku izgledalo je kao da Dimitrijevićeva rana nije ozbiljna. Sve se dogodilo suviše naglo. „Udario me bandit”, rekao je, stojeći još uvek uspravno. Ubrzo je prebledeo i izgubio ravnotežu. Među prisutnim putnicima bila su čak trojica lekara. Kad su mu pružili vode i raskopčali ga, moglo se videti koliko je rana duboka.

Udarac je bio žestok: nož je presekao zimski kaput, sako, prsluk, krutu košulju, potkošulju i isekao glavnu srčanu aortu. Dimitrijević je za trenutak došao sebi i upitao da li je rana opasna. Poslednje što je rekao bilo je: „Je li vlak tu? Mi ćemo otputovati.” Izdahnuo je na peronu desetak minuta kasnije.

Epilog

Sahrana Miše Dimitrijevića na prvi dan Božića bila je jedna od najvećih koje je Novi Sad do tada pamtio. Na grob su položena 52 venca, ali govora nije bilo. Vlasti su se plašile nemira.

Događaj je izazvao opšti šok i zgražavanje ne samo u Novom Sadu, već i u evropskoj štampi.

Jaša Tomić je prvo osuđen na doživotnu robiju, ali mu je kasnije viši sud smanjio kaznu na samo šest godina. Smanjenju kazne doprinelo je zalaganje Novosađanki koje su sakupile više od tri hiljade potpisa za njegovo oslobođenje, smatrajući da je Tomić, iako surovo, ipak branio čast svoje žene.
Danas u Novom Sadu postoje ulice koje nose imena Miše Dimitrijevića i Jaše Tomića (Tomić je nedavno čak dobio i spomenik). Ulice su, naravno, daleko jedna od druge.

Izvor: Politikin Zabavnik

Komentari: