Kažnjeni Novosađani završavali su na stubu srama punih 68 godina. Na tom mestu se danas okupljano, skoro svakodnevno prolazimo pored njega ili ispijamo kafu.
Stub sram stajao u centru 68 godina, i predstavljao je jednu vrstu zabave, jer je izvršenje kazni pratio veliki broj gledalaca. Novosadska gladijatorska arena, u kojoj kažnjeni nisu imali mogućnost da se brane, nalazila se na uglu današnje Miletićeve i Zmaj Jovine.
Novouspostavljena vlast, kada se oslobodila austrougarske sprege, odlučila je 1748. godine da suzbije kriminal i nemoral kod stanovništva. Izgrađeno je gubilište, u blizini sadašnjeg zatvora, i stub srama u samom centru, koji je sa “radom” počeo u februaru 1749. godine.
Mučilište za besposličare koji se zadrže više od pet dana u gradu, za kockare u javnim
lokalima, za galamdžije noću po ulicama, pijane službenike u radno vreme, nalazilo se na uglu Lebarske (sada Miletićeva) i Glavne ulice (Zmaj Jovina). Gradski čelnici složili su se da najmanja kazna treba biti 10 udaraca, a najveća sto.
Kažnjeniku je sa vrata visila tabla na kojoj je opisan zločin koji je počinio. Vezivan je za
stub dok su ga prolaznici posmatrali. Ako je kažnjen na batinanje, nakon dva-tri sata dželat bi javno izvršio ovu kaznu štapom ili bičem.
Prva kazna udaranja štapom, u kojoj je kažnjen devetnaestogodišnji čizmarski kalfa zbog
psovke, doneta je 5. marta 1749. godine.
“Molimo da se stub srama koji je u ranija vremena služio za izvršenje telesne kazne nad osuđenicima, skloni iz Glavne ulice kuda prolazi i procesija, što je velika sramota. Stub se može podići u nekoj zabačenoj ulici, ako je još potreban…”, upučeno je gradskim vlastima od strane građana, koji očigledno nisu imali ništa protiv ovakvog mučenja, već im je smetala lokacija.
Stub srama izlazi iz upotrebe u Novom Sadu nakon više od pola veka, 1817. godine, ne ostavljajući nam iza sebe podatke koliko ljudi je na njemu kažnjeno ili izgubilo život tokom bičevanja.
Ivona Karan
U današnje vreme ne bi bio dovoljan ni ceo Bulevar Evrope za kažanjavanje prestupnika.