Posle kovida je sindrom hroničnog umora postao jedan od podtipova postkovida
Pacijenti su pretežno mlade osobe koje lutaju od lekara do psihijatra ne bi li našli pravu dijagnozu
Svakog dana pojavi se pacijent sa posledicama infekcije korona virusom, koji se na osnovu simptoma dele u tri grupe, a posebno je zabrinjavajuće što većina ne nalazi na adekvatnu pomoć.
Profesor dr Branislav Milovanović nedavno je u Londonu održao predavanje “Acute and chronic infectious in patients with post-infectous syndromes” na kome je objasnio kakve posledice po pacijente ostavljaju infektivne bolesti.
Profesor kardiologije i interne medicine, neurokardiolog sa Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” i stručnjak za postinfektivna stanja Lajmske bolesti, sindroma hroničnog umora i postkovid sindroma, za “Blic zdravlje” objašnjava šta se krije iza dijagnoze postkovid sindrom i kakve posledice ostavlja po fizičko i mentalno zdravlje.
Tri grupe postkovid pacijenata
Prema profesorovim rečima, postoje tri grupe pacijenata koji su preležali kovid i sada imaju sindrom postkovida.
To su:
I grupa – preležali kovid, i dalje imaju simptome, nije se razvila određena bolest
II grupa – PASC – preležali kovid i imali komplikacije poput tromboze, srčanog udara…
III grupa – preležali kovid i razvili sindrom hroničnog umora
On nam je detaljnije objasnio šta svaka grupa podrazumeva i kako se manifestuju posledice po zdravlje.
– Iskristalisale su se tri grupe postkovida. O tome sam pričao u Londonu, pošto je to veliki problem. Dakle, imate pacijente koji su preležali kovid i imaju i dalje simptome ali se nije razvila određena bolest. I oni ne mogu da se oporave recimo tri meseca posle kovida. Zatim, tu su pacijenti koji imaju takozvane sekvele ili komplikacije kovida. To znači da su dobili infarkt, moždani udar, tromboze, zapaljenje srčanog mišića, aritmije i tako dalje. To je druga grupa, na engleskom poznata kao PASC (post-acute sequelae of covid infection). I treća grupa koja je je ključna, to su svi oni koji razviju ovaj sindrom hroničnog umora sa postkovidom. Znači posle kovida je sindrom hroničnog umora jedan od podtipova postkovida – objašnjava profesor Milovanović za “Blic zdravlje”.
Kako kaže, svakog dana veliki broj pacijenata dolazi zbog problema nastalih nakon infekcije, iako je od prošlo jako mnogo vremena.
– To su velike brojke, ja imam svaki dan veliki broj pacijenata – napominje on.
Teško oštećenje autonomnog nervnog sistema
Milovanović ističe da je poseban problem neuvažavanje pacijenata sa ovim tegobama.
– Veliki broj doktora koji nije upoznat sa tom problematikom ne shvata to ozbiljno i kaže: “Pa i ja sam umoran, pa šta”. Ti jesi umoran, ali ako si treći stepen ove bolesti onda si invalid sa 30 godina – ističe Milovanović.
Pacijenti su pretežno mlade osobe, koje lutaju od lekara do psihijatra, ne bi li našli pravu dijagnozu koja će im konačno doneti olakšanje. Kada se to desi, njihova sudbina je surova i završe u teškom stanju.
– Moram da kažem da imam veliki broj pacijenata mladih koji već leže u krevetu. I ne mogu po nekoliko meseci, po šest meseci da ustanu iz kreveta. Znači, to je strašno. I pripisuje im se da imaju depresiju, a nemaju depresiju – imaju teško organsko oštećenje. Teško oštećenje autonomnog nervnog sistema. I tako je i u Evropi. Nažalost, u Evropi veliki broj pacijenata je sklon suicidu u takvim stanjima. Pojedini pacijenti u Švajcarskoj su se čak odlučili na eutanaziju – ističe Milovanović.
Profesor kaže da smo kao društvo u problemu kada odbacimo svoje bolesne članove.
Na Zapadu ostavljeni na milost i nemilost
– Teška je sudbina takvih ljudi koji su odbačeni pacijenti. I ja sam sam zaprepašćen padom humanizma. Mislim da kod nas možda još nismo došli do tog stepena ali na Zapadu, gde su ti pacijenti totalno odbačeni kao i pacijenti sa hroničnom fazom Lajmske bolesti sa postkovidom i sindromom hroničnog umora. Njima niko neće da se bavi jer to mnogo košta i to je stvarno nedopustivo i ti pacijenti su jednostavno ostavljeni na milost i nemilost, znači ostavljeni su da umru – dodaje on.
Kako kaže, na našem podneblju je, ipak, i dalje drugačije, a pacijenti su se i sami organizovali.
– Ja se borim da tako ne bude kod nas i ono što je velika stvar, moram da pohvalim Ministarstvo zdravlja što je stalo aktivno iza toga da pomogne tim ljudima. Takođe, naši pacijenti su se organizovali pre pet godina. Organizovali su se i u Hrvatskoj, Sloveniji – ističe Milovanović koji na poziv tih udruženja odlazi u druge države kako bi proširili svest o značaju pravovremene dijagnoze i lečenja.
Problem kod pacijenata koji se jave nakon godina i godina osećaja ovih simptoma je što i samo njihovo lečenje onda traje duže.
Milovanović navodi da ipak u funkcionalno stanje može da se vrati 60 do 70 odsto pacijenata, uz duži period lečenja koje traje od 7 meseci pa nekad i do dve i po godine.
(Espreso / Blic)
