Jedan veliki greh svi Srbi prave kada kroče u crkvu: Nikako, ali nikako nije dobro da prekršite ova pravila

Ulazeći u sveti hram, prekrstimo se, uz blagi naklon. Dolazimo do celivajuće ikone na sredini crkve, poklonimo joj se i prekrstimo, celivamo ikonu (žene ne ostavljajući tragove karmina) i na kraju se blago poklonimo onima koji stoje u redu iza nas i oko nas. Hram je sveto mesto sabranja vernika radi molitve i bogosluženja, te sve radnje koje to remete, nisu dozvoljene. Razgovori tokom službe su nepristojni i sebični jer na taj način zaboravljamo da se i naši bližnji u hramu mole i da im je za to potreban mir, a i nama samima to rasejava pažnju neophodnu za molitvu. Za vreme bogosluženja je od najvećeg značaja da zaboravimo na sve svakodnevne brige i probleme, da posvetimo svoje srce i um samo Gospodu. Jedino tako možemo izaći iz hrama novi, očišćeni, osvećeni, preporođeni, obnovljeni.

Molitvene reči i pesme

Molitve i pesme tokom službe nisu samo formalno izgovaranje teksta ili melodije, već imaju svoj istinski i dubok smisao; pomažu nam u duhovnom samoosvešćivanju, promeni nas samih i zajednici sa bližnjima i sa Gospodom. Zato je važno slušati sve reči, čak i kada u početku deluju nerazumljivo. Vremenom, uz Božiju pomoć, ali i sopstveni trud kroz čitanje duhovne literature, razgovore sa duhovnikom i redovne dolaske na službe, počinjemo da osvešćujemo značaj svih sveštenih radnji u Crkvi, kao i reči i pesama. One postaju integralni deo i okosnica našeg života, delanja, razumevanja, mišljenja i osećanja.

Za vreme bogosluženja ne šetamo po crkvi i ne guramo se. Vera dolazi slšanjem, a to znači najpre slušanjem Reči Božije, iskazane u čitanju Svetog Jevanđelja, slušanjem reči molitava, pesama, svoga srca, kao i slušanjem svojih bližnjih i glasa njihovog srca. Najlepši i istinski vid sabranja vernih je kada svi zajedno pevaju uz hor ili pojce, to su slavoslovija Gospodu i Svetima, saučestvovanje u bogosluženju i zajedničke molitve, što pojačava radost našeg prebivanja u tom svetom sabranju, kada je Hristos među nama. Za vreme čitanja Svetog Jevanđelja stojimo mirno, pognute glave, opuštenih ruku i u najvećoj tišini i otvorenosti za Reč Božiju jer nam se tada otkriva Sam Bog. Isto važi i za iznošenje Časnih Darova na Liturgiji, osvećenje Svetih Darova, Pričešće, blagosiljanje prisutnog naroda… Tokom Liturgije sve nam se kazuje šta treba da činimo, ako slušamo pažljivo: “Glave svoje Gospodu priklonimo”, “Zablagodarimo Gospodu”, “Gospodu se pomolimo”, “U miru iziđimo”…

Pričešćivanje

Na Sveto Pričešće izlazimo po blagoslovu svog duhovnika ili ispovednika, ako smo postili redovno i ispovedili se. Čaši prilazimo u potpunom miru, izgovarajući sa sveštenoslužiteljem molitvu. Ruke su nam prekrštene na grudima, desna preko leve. Nikada se ne krstimo pred samim putirom da ga ne bismo podizanjem i spuštanjem ruke gurnuli i prosuli Svetinju. Pred uzimanje Pričešća, izgovaramo svoje ime sveštenoslužitelju, na šta on izgovara: “Pričešćuje se sluga Božiji (ime) / sluškinja Božija (ime) Telom i Krvlju Hristovom”. Tamo gde je najveća Svetinja, Krv Hristova, osveštana blagodatnim dejstvom Svetog Duha, tu ne staju virusi, bakterije, ni ma kakva nečistoća, pa je svaka sumnja i osuda toga što se svi pričešćuju iz jedne kašičice ne samo neopravdana, već i pokazatelj potpunog nerazumevanja Svetih Tajni. O tome se, svakako, treba informisati kroz duhovnu literaturu i razgovor sa duhovnikom. Pred Pričešće Svetim Hristovim Tajnama ne jede se i ne pije ništa od ponoći, žene ne stavljaju karmin, kako ne bi ostavljale trag na kašičici iz koje se uzima Pričešće. Zatim se uzima nafora (osvećeni hleb), vodeći računa da nam ni jedna mrvica ne padne na pod, inače je treba pokupiti jer se radi o svetinji.

Odevanje i izgled u crkvi treba da smo odeveni pristojno, bez prepunih stomaka, žvakaće gume, upadljive šminke, držanja ruku u džepovima, ljubopitljivog posmatranja ostalih vernika, smeha i razgovora. Pristojno odevanje isključuje kratke suknje, šortseve, suknje sa dubokim izrezom, provokativnu i prenapadnu odeću. Začuđujuće je to što ljudi nikad ne postavljaju pitanje kako da se obuku za odlazak u pozorište ili u goste prijateljima, a kada idu u goste svome Gospodu i Spasitelju, za NJegovu Svetu Trpezu, gde dobijaju dar života, tu se o načinu oblačenja ili nepotrebno polemiše ili se na to čak i ne obraća uopšte adekvatna pažnja. Nedopustivo je korišćenje mobilnih telefona u crkvi! Kao što i u svojim i tuđim domovima poštujemo određena pravila ponašanja, kako bi naš život u zajednici bio olakšan i služio na međusobnu radost, poštovanje i ljubav, pa su nam ta pravila sasvim prirodna i razumljiva, tako i u hramu treba da budemo prirodni, ne pretvarajući se u roba pravila, kako ne bismo sputavali duh ljubavi i molitve, ali ni da se prema hramu odnosimo nehajno, bahato i bez poštovanja jer se nalazimo na svetom mestu.

Kako se krstimo?

Sve sveštene radnje i sve molitve osvećuju se znakom krsta. Krstimo se tako što u jedno saberemo tri prsta desne ruke – palac, kažiprst i srednji prst, a mali i domali prst savijemo na dlan. Tri spojena prsta simbolizuju Sveto Trojstvo – Oca, Sina i Svetoga Duha, dok su dva prsta na dlanu simbol dvojstva Hristove prirode – božanske i ljudske. Sa tri sastavljena prsta dotičemo najpre čelo, posvećujući Bogu svoj um, i govorimo: “U ime Oca”, zatim deo ispod grudi, posvećujući Bogu svoje srce, izgovarajući: “i Sina”, a na kraju dodirujemo desno pa levo rame, posvećujući Bogu svoju snagu, govoreći: “i Svetoga Duha”. Završavamo sa “Amin”, što znači: “Neka tako bude”. Pogrešno je krstiti se “u vazduhu”, na brzinu, improvizovati krsni znak kratkim potezima ispred sebe u znaku malog romba, ne dovršiti ga sasvim, a naročito ga zloupotrebljavati u sujeverne svrhe. Znakom krsta – pod uslovom da smo se prekrstili ispravno – osvećujemo sebe, čitavo svoje biće. Krsnim znakom rasteruju se nečiste sile, njime se ispoveda naša vera u Boga i Vaskrsenje, kao sastavni deo naših molitava.

Blagoslov

Sveštenoslužitelju prilazimo smerno, celivamo mu ruku, izgovarajući: “Oče, blagoslovite” ili, u slučaju da je reč o episkopu, “Blagoslovite, vladiko/preosvećeni”. Vernik tada od sveštenoslužitelja dobija blagoslov rukom čiji prsti formiraju slova ISHS, što su početna slova Spasiteljevog imena. Za vreme službe, kada sveštenik blagosilja narod, svi treba da poviju glave smerno, primajući taj blagoslov kao od samog Gospoda. Ovim poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost Bogu na NJegovoj blagodati i milosti. Posebna vrsta blagoslova je onaj na početku Svete Liturgije, kada sveštenoslužitelj izgovara reči: “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha”, čime se blagosilja, po Božijoj blagodati, čitavo liturgijsko sabranje i sve što će se na njemu događati. Zato je jako važno doći pre početka Liturgije i prisustvovati joj od početka do kraja, a ne kasniti, pogotovo što se, našim naknadnim prolaženjem kroz hram, remeti molitveni mir.

Paljenje sveća

Sveće treba kupovati isključivo u hramu jer su na tom mestu osveštane, a time se pomaže i život i rad hrama u kome se molimo i dobijamo darove od Gospoda. To se odnosi i na sve druge crkvene predmete. Iako je iz praktičnih razloga ustaljena praksa da se na gornjoj površini pale sveće za zdravlje i blagodat živima, a na donjoj za pokoj dušama umrlih, u Hristu su svi živi, pa se ne treba opterećivati formalnom stranom ovog čina.

Prilozi

Vernici, po svom nahođenju i mogućnostima, dobrovoljno daju prilog za sveti hram, u znak zahvalnosti za blagodatne darove koje dobijaju u njemu, razumevajući da su prilozi potrebni kako bi se hram mogao dalje izgrađivati i organizovati duhovni život i sveštene radnje. Prilog je naše dobročinstvo kojim vraćamo Gospodu od onoga što nam je On Sam dao.

espreso/Eparhija.com/www.saborna-crkva.com