Foto: Jovan Nedeljkov

Na sajtu “Priče sa dušom” cela Srbija, sa svojim selima i ljudima, stopi se u jednu veliku pozitivnu priču u njegovom diktafonu, kameri ili peru. Te priče je oko 3 miliona ljudi širom sveta pročitalo, a prenosi ih više od 30 medija. Piše o talentovanim i vrednim ljudima, “našim strancima”, neobičnim ili zaboravljenim poslovima… On je urednik najpozitivnijeg sajta u Srbiji, Nenad Blagojević.

“Posle desetak godina pisanja u štampanim medijima, rešio sam da se osamostalim pokrenem nešto svoje. Umesto da mi novinari idemo na teren i tražimo neobične ljude i priče, sedeli smo zatvoreni u redakcijama radeći kancelarijski posao. Kada mi je sve to dosadilo, jer su dobre priče „prolazile“ pored mene, a ja nisam mogao da ih uradim, tada sam doneo odluku da dam otkaz”, započinje svoju priču Nenad.

Tako je ostavio dobru platu, ali je život doneo nešto novo. Nastale su “Priče sa dušom”, sajt koji je obeležio peti rođendan prvim video-spotom u kojem se smenjuju vredni i talentovani ljudi iz Srbije. Svoje priče je Blagojeviću do sada je ispričalo oko 1.500 ljudi.

“Nijednog trenutka se nisam pokajao što sam postao privatnik. Nije lako u današnje vreme zaraditi od pisanja, ali ne žalim se, jer kako kaže stara izreka: „sloboda nema cenu“.

Preko sajta “Priče sa dušom” su se čak upoznavali i parovi; foto: Jovan Nedeljkov

Za Nenada se sa pravom kaže da je urednik najpozitivnijeg sajta u našoj zemlji. Ali, bilo je i priča koje je bilo emotivno teško uraditi. Pošto se godinama bavi novinarstvom, odavno se pripremio da kontroliše svoje emocije u toku intervjua.

“Jedna priča, koja mi je posebno draga i koja je bila zahtevnija od ostalih, a ujedno sam je i emotivno drugačije doživeo je priča o Sretenu Božiću, odnosno B. Vongaru, Srbinu iz Gornje Trešnjevice, rodnog sela mog oca u kojem se i nalazi firma Medijska kuća Priče sa dušom. Reč je o jednom od naših najcenjenijih ljudi koji je posle Drugog svetskog rata otišao u Australiju, gde je spletom životnih okolnosti jedno vreme proveo u plemenu Aboridžina, kao prvi i jedini beli čovek na svetu. Tom prilikom je otkrio posledice nuklearnih proba koje su rađene nad tim nesrećnim drevnim narodom, a zbog toga je imao i problema, bio čak proteran iz jednog dela Australije. Knjige je napisao pod imenom B. Vongar i one su pre desetak godina prevedene na srpski jezik i objavljene u Srbiji. U Australiji su bile zabranjene. U telefonskom razgovoru sa njim (on danas živi u Melburnu i ima 87 godina) podsetili smo se perioda njegovog detinjstva u Šumadiji, snova, čežnji, kao i današnjeg života na drugom kraju sveta. Vašim čitaocima preporučujem njegovu Priču sa dušom, a zatim i prvu knjigu u nizu „Dingovo leglo“, govori Nenad.

Foto: Jovan Nedeljkov

Nenad je gledao kako se pravi stari srpski hleb, prošao je i neka sela koja su nama (možda) nepoznata, prestižnom francuskom vodiču predstavio Srbiju i prestonicu, ali nije zaboravio jednu bitnu osobu u svom životu, za koju je napisao da je njegov lajf kouč.

“Moja baka Branka ima 86 godina, živi u Gornjoj Trešnjevici, a moji čitaoci je obožavaju. Svaki put kad na fejsbuku ili instagramu objavim neku njenu misao ili sliku, ona dobije najviše lajkova i deljenja. Nedavno sam odlučio da sve ono što mi je govorila prethodnih godina pretočim u tekst i da njene životne savete predstavim čitaocima. Ono što mi je uvek fascinantno kada sam u selu je ta radost života ljudi koji ne žive u gradu, to što uvek razmišljaju pozitivno, što na problemene gledaju kao na prepreke i što slave život”.

Jedna od najvažnijih poruka njegove bake je: “Koliko god se oko nečega nervirao, sunce će ujutru izaći na istoku, a uveče zaći na zapadu. Naši takozvani problemi su ništa u odnosu na smenu dana i noći.” I još jedna neizostavna “Radi mnogo, ali uvek nađi sebi razonodu”. 

Nenad je gledao i pripremu starog srpskog hleba u Strugarima; foto: Željko Stevanović

Ali, gde se sve te priče nalaze i pronalaze?

“Priče privlače mene, ja privlačim njih. Poslednja najčitanija priča o susretu francuskog vojnika i devojčice sa Kosova i Metohije posle 20 godina, stigla je preko Francuske. Moja prijateljica Ceca koja živi u Bordou javila mi je da je jedan Francuz došao u Srbiju da nađe devojčicu koje se seća iz ratnog perioda, i Priča sa dušom se tako rodila.”

Neke priče Nenad čuje u autobusu, za neke čuje tokom razgovora u
prodavnici, takođe ima i čitalaca koji mu pišu. Bitno je da svaka priča ima jaku poruku, pokreću druge, da pokaže kako se ostvaruju snovi…

“Najčitanije su priče o ljudima koji su verovali u svoje snove i koji su ih ostvarili uz rad i veru, a ne prevashodno uz novac. Najčitanija ikada je priča o mladom bračnom paru koji se venčao u 21. godini i koji živi u Studentskom gradu u Beogradu, a tu su i priče o porodici iz Požarevca koja sa bebom putuje po svetu i porodici koja je posle dva otkaza u jednom danu, počela sa troje dece da pravi italijanske kolačiće”, rekao je za portal NS Uživo.

Nenad je proputovao oko 40 zemalja, od toga i daleke destinacije poput Sejšelskih ostrva, Madagaskara i ostrva Reunion u Indijskom okeanu. Na Sejšelima je nastala i jedna lepa priča sa pravoslavnim sveštenikom, ocem Sergiosom, koji je poreklom iz Sarajeva. Tako je Nenad prisustvovao liturgiji na ostrvu Mahe.

“Na francuskom ostrvu Reunion, sam se potpuno slučajno sreo sa porodicom iz Niša, koja tamo živi i radi. Dočekali su me sa gibanicom, 8.000 kilometara daleko od Srbije. I o njima sam pisao.”

Nenad je stigao i do ostrva Reunion; foto: Privatna arhiva

Inspiriše ga običan svet, komšije, preduzetnici i kako je i sam naveo u jednom videu “ljudi koji prave velike stvari, a umeju da se raduju sitnicama”.

“Jedna od mojih omiljenih izreka je „Uvek više daj, manje očekuj“. Ispružite ruke ispred sebe i vidite šta sa njima možete da uradite. Otvorenih šaka možete da se pozdravite sa nekim, da nekoga pomilujete po glavi, da potapšete po ramenu, zagrlite i pružite pomoć. Šta možete sa zatvorenom šakom, odnosno pesnicom? Zbog toga je moj moto da uvek treba davati, ja uvek prvi krećem, imam inicijativu. Kad nešto date iz srca, bez koristi, kasnije se to uvek vrati na ovaj ili onaj način”.

Nema lepših rečenica za završetak ove Nenadove priče, koja svakako ima dušu.

Autor: Ivona Karan

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments