Smrt heroja zaštitnika je nešto što se dugo pamti. Njegova dramatična borba, posebno ona koja može da se okarakteriše kao mučenička za dobrobit celog naroda, je najvredniji atribut koji može da ima.
Šestogodišnji dečak, Đorđe Zličić, iz bastiona srpstva Đurđeva dolazi u Novi Sad, ni ne sluteći da će jednog dana biti ekstremno hrabar i žrtvovati svoj život za slobodu. Završava osnovnu školu, započinje gimnazijske dane, ali ih nažalost prerano prekida, zbog smrti svog oca Nestora. Tako Ciga, kako su ga zvali, počinje da uči štamparski zanat i dolazi u dodir sa, u to vreme, tajnom, zabranjenom Komunističkom partijom i postaje njen aktivni član 1937. godine. Po prirodi veseo mladić, Đorđe je voleo muziku, pa je u društvenim organizacijama bio jedan od omiljenih. Često je viđan sa svojom gitarom, a društvo je znala da mu pravi i Sonja Marinković.
Godine 1941. počinje rat, a Zličić se prijavljuje kao dobrovoljac. Posvetio se organizovanju Pokreta otpora partizanskih desetina i spremanja za ustanak. Iste godine, 30. avgusta Đorđe Zličić je napravio zasedu jednom mađarskom agentu, Laslu Kelču. Pratio ga je danima, a onda je obučen u belo-plavi mantil kako bi se raspoznavao u mraku, na uglu Kosovske i Jadranske ulice (sada Ulica Aleksandra Tišme), potegao pištolj na Kelča, koji se vraćao iz bioskopa sa svojom verenicom, i ispalio pet metaka. Time je dao signal mađarskoj policiji da započne još veći teror prema Zličiću, nateravši ga da u ilegali živi na relaciji Banat- Bačka. U oktobru iste godine, ubio je još dva žandarma i postaje veoma tražen.
Kobnog februara 1942. godine krio se u stanu u Skerlićevoj ulici. Na njegovom ofingeru visio je pištolj i bomba. Oružje je primetio čovek koji je vršio popis stanovništva u Mađarskoj i u prvom bifeu iskoristio priliku da telefonira policiji šta se dešava u stanu. Dalji Zličićev put pratili su mađarski agenti, sve do Salajke, do kuće Anice Vol. Predveče, Đorđe i njegove drugarice iz Komunističke partije, nisu ni slutili da će im žandarmi napraviti blokadu kuće.
Te noći dolazi do velike borbe. Njegova devojka Dušica Dejanović i drugarica Vida Kaćanski, zajedno sa Zličićem pružaju jednočasovni otpor neprijatelju. Svu svoju municiju mladi heroji ispalili su u odbrani. Đorđe Zličić biva povređen, a sve otporašice gube život.
U garnizonu u Dunavskoj ulici, u takozvanoj Zloglasnoj armiji, mučen je danima. Heroju su uspeli da slome telo, ali ne i duh. Mučenje koje je pretrpeo je bilo svirepo i imalo je za cilj da iznudi tajne informacije koje čuva. On se držao veoma hrabro, nije otkrio svoje saradnike i prijatelje, dok su mu islednici sipali so na žive rane. Sam sebi je pokidao rane, iskrvario i tako završio život.
-Zbog svog hrabrog držanja, bio je proglašen za narodnog heroja 5. jula 1951. godine. Zličić je pokazao tu neverovatnu duboko utkanu želju srpskog naroda za slobodom, što je karakteristično za našu više od hiljadu godina dugu istoriju na Balkanu i u toj želji da se bori on je položio svoj život sa nepune 22 godine- ispričao je za NS Uživo Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Novi Sad.
Ivona Karan
Interesantna priča.Šta je bilo sa ljudima u čijim su se kućama za vreme rata sakrivali Zličić i drugi?Kako su pravili baze u dvorištima i šta su sve pretrpeli oni,nikog nije interesovalo a ni sada ih ne interesuje.Lično znam priču o porodici koja je neko vreme čuvala u bazi u Salajci Osnivača Slobodne vojvodine a o tome nema ni reče.Svi su ”mučenici ”postali narodni heroji,a šta je sa njihovim domaćinima?To nije bilo poželjno da se zna a izgleda nije ni sada.Radi se o porodici Slankamenac iz kajmakčalanske ulice.Mogao bi se poduži film snimiti o tome kako je i šta sve trpeo… Učitaj još »