Aleksandar je otvorio prvi legalni tattoo salon u Novom Sadu pre tačno 30 godina, vozio je Harlija ulicama grada, a smatra da žene mnogo bolje podnose bol kada se tetoviraju

Za tetoviranje kaže da je jedan od dva najstarija zanata na svetu. Da bi se bavio njime, morao je da ode na drugi kontinent, čak u Ameriku, kako bi saznao ko je ustvari i čime će se baviti narednih 30 godina. U pauzama od vožnje kamiona radio je u tatu salonu a mašinicu prvi put koristio na leđima jednog Amerikanca. Voli da kaže da je fizikalac tuđih želja, ali za sve ostale je Aleksandar Anteljević, tatu majstor koji je otvorio prvi legalni salon za tetoviranje u Novom Sadu

Za svoj posao kaže da je izazov za sve, a u isto vreme i nešto neistraženo, da je rizičan u istoj meri koliko je i zanimljiv. Posebno u ovoj sredini gde se sve jako prikazuje u jednom ili drugom smeru.

-Ja sam krenuo u Ameriku da kupim Harli Dejvidson, 1988. godine. Imao sam sto maraka i jedan dolar. Onda sam shvatio da ne mogu da ga kupim, pa sam shvatao da moram da radim i počeo sam da vozim kamion- kazao je Aleksandar.

Za te četiri godine koje je proveo u Americi shvatio je da opredeljenje čime će se neko baviti mora prvo sa sobom da nosi da osoba zna ko je i koja su mu interesovanja. Splet okolnosti sve više ga je vodio ka tetoviranju primetivši da svi imaju tetovaže, i kamiondžije i bajkeri, a vukao ga je talenat za crtanjem.

-Kada sam se vratio ovde 1992. počelo je opštenarodno veselje. To nije bilo mnogo razumno kada gledam iz ove perspektive da se u tom trenutku vratim i otvorim nešto svoje. Onda sam shvatio da je ovde out u vezi sa tim, drugim rečima tražio sam dozvolu da imam studio za tetoviranje na šta su mi rekli da to nije zakonski regulisano na Balkanu- istakao je tatu majstor.

Vratio se sa Harlijem, a uspeo je ipak i da otvori svoj salon- “American way”.

-Tetoviranje nije moda. Ono ostaje za godine koje živiš. Ne postoji moda kao takva. Na primer, tribali. Oni su umetnički jezik iscrtavanja iz ruke, nešto što su crtali narodi. Motivi su ostali isti, ljudi su ostali isti, samo su se okolnosti promenile i imamo veći izbor za opredeljenje- smatra Aleksandar.

Za svoj posao kaže da je izazov za sve, a u isto vreme i nešto neistraženo, da je rizičan u istoj meri koliko je i zanimljiv. Posebno u ovoj sredini gde se sve jako prikazuje u jednom ili drugom smeru.

-Imao sam slučajeve da dođu da naprave tatu samo zato što ga i komšija ima. Nemaju pojma šta žele, pa kad im ponudim zmiju oni i na to pristanu. On je otišao posle toga zadovoljan. Neko ko dođe da uradi nešto iz svog hira to ostane za ceo život nedorečeno. Dok neko neko dođe da obeleži nešto, da ima više samopouzdanja. Svako vreme nosi određene vrednosti, kakav je to život ako ga shvatiš preozbiljno- ističe naš sagovornik.

Određeno vreme nosilo je i popularne tetovaže JNA- ko je imao zelenu tetovažu ona je rađena tušem Leonardi iz Slovenije, a oni sa plavom imali su mastilo Tvornice olovaka Zagreb u sebi. Osim tehničkih stvari, poput boja, trendova, promenili su se i odnosi brojeva istetoviranih dama.

-Pre trideset godina bilo je 70:30 za muškarce. Sada je broj izjednačen. Trend tetoviranja kod žena je porastao. A zanimljiva činjenica je da su one i spremnije na bol zbog prirodnih bioloških procesa- napominje Aleksandar.

Iz salona za tetoviranje izašli smo bez tetovaža, po Aleksandrovim rečima kao prve neistetovirane osobe koje su zadovoljne odatle otišle, jer se ovde zadovoljstvo meri sa dobro urađenom “šarom”. Sve predrasude su se razbile a svi mitovi o opasnosti nestali. Harli je prodat, ali njegova ljubav tetoviranje nikada.

Ivona Karan