Šta biste želeli da postanete kada porastete? Tako je otprilike glasilo pitanje koje smo bezbroj puta čuli u mlađim danima.
Na ovu zanimljivu temu sročeno je sijaset pismenih zadataka, koje smo pisali na času srpskog jezika. Devojčice su u tim radovima postajale učiteljice, balerine ili doktorke. Za razliku od dečaka, koji su idealno zanimanje videli u poslovima pilota, vojnika ili policajca.
I tu leži zaplet! Junak teksta, oduvek je verovao da je rođen za detektiva, ali i sveznalicu. Kako voli da istakne, ne birajući mesto, vreme ili prilike – „postao je prvi privatni licencirani detektiv“. Laskavo dodeljujući sebi nadimak „Eliot Nes“. Reč je o „nadaleko čuvenom“ privatnom detektivu Uglješi Grguru.
Gore navedeni, nametljivo se „lakta“ za medijski prostor. Zbog čega je neretko gost jutarnjeg programa televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Iako, niko ne zna veći slučaj, od bračnih švaleracija, koji je uspeo da reši, njega to ni najmanje ne tangira. Lepo je, zaboravih ko tačno, rekao „neznanje je uvek spremno da se samo sebi divi“. Nema javne diskusije u kojoj ovakav „mudrac“ neće biti spreman da učestvuje. Od sporta do geopolitike. Nijedna tema, misli on, nije mu strana.
I pored, poprilično oskudnog vokabulara, koji ni najmanje ga ne sputava da gledaocima objašnjava poteze Vašingtona, Moskve, Pekinga ili Brisela. Rado se odaziva i gostovanju u rijalitiju, kada želi da „opusti mozag od teških tema i analiza“.
U konačnici, čitavu svrhu gostovanja, u kojima retko šta smisleno izgovori, koristi za obračun sa poznanicima, pojedincima i neistomišljenicima.
Koji, kao po pravilu, nisu u studiju. Slobodno govoreći prednjači u iznošenju salvi uvreda i neistina, na račun drugih. Međutim, potkrade mu se povremeno i da svesno obmanjuje javnost, po pitanju svoje političke obojenosti.
Naime, u žaru obračuna sa individuom koja ne može da mu odgovori, u nedostatku valjanog argumenta, detektiv Grgur, „zaboravlja svoju prošlost“, kada kaže da nikada nije bio član političke stranke. Logično bi bilo da mu je volja za istinom profesionalna deformacija, ali u njegovom slučaju to nije praksa. Brojeći stranke u kojima je Grgur kao revnosni član i „poštovalac političke ideje“ plaćao članarinu, pre nam kazuje da nije nestranačka ličnost, već svestranačka!
Njegova bliskost devedesetih godina Srpskom pokretu obnove, naročito u vreme kada je SPO, imao ključne pozicije u gradskoj vlasti u Novom Sadu, nije nikakva tajna.
Moglo bi se reći, pojavljivao se na sastancima, dokle god je imao koristi. Napustio je ideju monarhije i priklonio se Demokratskoj stranci. Obavljao je funkciju predsednika odborničke grupe Demokratske stranke u Skupštini opštine Žitište. U trenutku kada se setio postojanja i potrebe očuvanja naše južne pokrajine Kosova i Metohije, odlučio je da pređe u Demokratsku stranku Srbije.
U prethodnom periodu je bio blizak raznim pojedincima iz različitih političkih organizacija. Za menje od mesec dana očekuju nas, između ostalih, i parlamentarni izbori. Naravno, ovoga puta nosi nove stranačke boje. Nalazi se na listi kandidata za narodne poslanike, ispred Socijalističke partije Srbije.
Među političarima, verovatno i ima većih preletača, ali među detektivima u politici nesumnjivo prednjači!
Principijelnost, isto kao i govorničke sposobnosti, nisu njegovi aduti. Nedostatak stida za izgovorene neprimerene reči u etru, verovatno smatra svojom stručnošću i kvalifikacijama za nova medijska gostovanja. Pošto se priča razvije u ozbiljnijem smeru, detektiv kojem pristaje uloga analitičara opšte prakse, u svom maniru banalizuje temu razgovora.
Tragikomično pretenduje da sebe promoviše u tzv. ekluzivnog Srbina, najvećeg i najboljeg i pored toga, što smo videli o kakvom čoveku i sa kojim performansama je reč. Naprosto, jedan od onih koji „vidi trn u tuđem oku, ali ne i brvno u svome“.
Autor: Herkul Poaro
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.