Rođeni sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka sigurno pamte „obaveznu“ knjigu – spomenar, koju su kasnije zamenili leksikonom, sveskom tajni, prvih simpatija i ljubavi, i pitanjima na koje su odgovori otkrivali ko je kakav, koju muziku sluša, čime se bavi u slobodno vreme…
Ipak, današnji osnovci i srednjoškolci, “staromodnu verziju ispisivanja uspomena” zamenili su Vajber grupama i Tiktokom, a razlog tome je najverovatnije jer i ne znaju za spomenare. Na pomenutim platformama mogu naći ponude za njih, ali teško da će ih ikada poručiti. To pokazuju i onlajn trendovi na kojima maturanti snimaju drugare, idu od klupe do klupe i predstavljaju ih, ističući u videu po čemu će ih pamtiti.
Kada su Vajber grupe u pitanju, situacija je ipak malo drugačija i složenija, jer članovi ovih grupa nisu izloženi javnosti, ali se dešava da situacija izmakne kontroli, i da umesto prepiske za uspomenu neko napiše ružan komentar na račun drugoga, uvredi i emotivno povredi drugare. U tim situacijama deca napuštaju grupe, neko nekoga čak i blokira, što bi moglo da bude nalik situaciji iz prošlosti kada neko u spomenar nacrta ili napiše nešto ružno ili odbije da se upiše.
Roditelji se nisu bavili našim spomenarima, ali danas…
Jasmina Mihnjak, psiholog i psihoterapeut iz Novog Sada, kaže za „Blic“ da je sada drugo vreme i da treba da razumemo današnje generacije jer svaka generacija prolazi kroz to. Kao što su nama roditelji govorili da su u njihovo vreme bile popularne druge stvari i da su mnogo toga radili drugačije.
– Tako sada i mi. Imali smo leksikone i spomenare koje smo sami pravili i smišljali, i držali smo to mimo roditelja. Ne sećam se da se moja mama ikada bavila mojim spomenarom ili dnevnikom. Mislim da je u tome suštinska razlika, jer mi sada svašta pratimo kod dece i jako smo zabrinuti zbog toga što oni koriste tehnologije sa kojom mi i nemamo iskustva, i nemamo na šta da se pozovemo. Zato moramo da razgraničimo šta je ono prema čemu imamo otpor zbog naše blokade i zabrinutosti, jer ne znamo sa tim da radimo, a gde je strah opravdan jer tehnologija donosi i neke druge stvari koje jesu i znamo da su opasne i nisu bezbedne za decu – kaže Jasmina Mihnjak.
Novi način stvaranja uspomena
Prema njenim rečima, to što se deca snimaju i na taj način prave uspomene je prednost tehnologije, jer i mi da smo imali telefone verovatno bismo isto tako radili. Video koji danas prave na kraju školske godine i poklone učiteljici će ona pre da gleda nego što se mi sada setimo stvari koje smo pravili za uspomenu, jer ni ne znamo gde su nam spomenari i leksikoni.
– Decu ne bih ograničavala u tome, jer zašto bismo se mi uopšte mešali u njihov način na koji oni funkcionišu. Nama sa strane to izgleda kao da su oni non-stop na telefonu i da gube vreme. Oni jesu previše ekranizovani i to nije dobro iz zdravstvenih razloga i zato što mnogo sede, ali što se tiče socijalnog konteksta su možda čak i češće u kontaktu sa drugima nego mi upravo zbog telefona – kaže Jasmina Mihnjak.
Izmišljaju datum rođenja za društvene mreže
Na taj način oni isto upoznaju jedni druge i treba ih i pustiti da to rade na svoj način, ističe. Na pitanje do kog uzrasta dete ne bi trebalo da bude član nijedne vajber grupe i da ne koristi nijednu društvenu mrežu, kaže da, pre svega, treba da razumemo da sve društvene mreže imaju ograničenja i oni koji su ih pravili su ograničili uzrast na 13+.
-To znači da bi dete koje ranije koristi društvene mreže mora da slaže datum rođenja. Mi roditelji ne vodimo o tome računa, damo im telefon u ruke, damo im pristup društvenim mrežama mnogo ranije uz opravdanje: svi imaju. To je identično kao kada bi deci davali alkohol pre 18. rođendana jer i druga deca piju, ili da izlaze u kafane koje su 18+ pre 18. rođendana zato što svi idu tamo. Tako je, idu tamo, nažalost, ali lično kao roditelj nikada neću prekršiti to pravilo. Učim dete da postoje pravila koja se moraju poštovati – kaže sagovornica.
Pravila važe i za internet
-Kada to pričam većina roditelja se smeje ili sleže ramenima i govore „gde ćeš tek u 13. godini da daš telefon detetu“, ali ne vidim da će oni bilo šta da propuste. Ne tvrdim da deca ne treba da koriste kompjutere. Treba da koriste internet, ali uz strogu kontrolu roditelja, a to znači da roditelj sedne sa detetom za kompjuter i pokaže mu kako se koristi gugl ili kako se pravi prezentacija. Mogu zajedno da naprave prezentaciju za rad u školi, ali roditelj mora da sedi pored. Ako hoće da igra igricu može da se nađe korisna igrica za učenje jezika, za metamatematiku i drugo i onda im se instalira samo tu igricu i može da je igra dok su majka ili otac u kući, pored deteta – kaže Jasmina Mihnjak.
Igrice treba ograničiti vremenski, jer tako ih učimo da se kontrolišu. Igrice jesu zabavne, ali ne smeju da ih igraju duže od pola sata zato što će ih boleti oči i postoje i drugi opravdani razlozi. Nakon toga, poručuje Mihnjak, dete treba poslati napolje, jer je za dečji uzrast jako važno da koliko dugo vremena provode za ekranom duplo više provedu napolju i u kretanju.
-Ali, to se ne poštuje i onda kažemo da su oni zavisni od telefona u sedmom razredu, ne znamo kako da ih skinemo sa telefona, ne druže se nego su samo na telefonima, svađaju se na društvenim mrežama, vređaju, mobinguju jedni druge, vrše verbalno nasilje. Zato jer smo preskočili gomilu koraka da bi ih naučili kako treba da se ponašaju na društvenim mrežama – kaže za „Blic“ Jasmina Mihnjak.
Poverenje je ključno
– U takvom jednom problemu treba zrelo da se postavimo i vidimo kako ćemo tu situaciju da rešimo. Što nema mnogo veze sa tehnologijom, jer i kada smo mi imali leksikone i spomenare takve stvari su se dešavale. Bilo je situacija da dečak ukrade spomenar ili dnevnik i pokazuje ga drugima. To nam je bilo strašno tada, a ovo je vrlo slično samo što tehnologija pruža drugačije mogućnosti, a samim tim su veće mogućnosti i za zloupotrebu. I u ovom slučaju je važno koliko deca imaju godina i da li smo pre toga uradili sve što smo trebali da uradimo da ih naučimo šta je vređanje, šta je nasilje, šta ne smeju nekome da kažu uživo ni na društvenim mrežama – kaže Mihnjak.
– Postoje radionice na kojima oni mogu da nauče zašto je nešto bilo pogrešno i koji je ispravan način pristupanja. Najvažnije da mi pratimo pravila ako deci dajemo telefon, a ako mi to kršimo i ostavimo njima da lažu za svoje godine da bi mogli da koriste nešto što nije primereno za njih onda nije dobro. Danas je najveći problem kada vaspitanje dece preuzmu tehnologije, ali ako postoji dobar odnos sa roditeljima i roditelj je prisutan u životu deteta, a to isto mislim i na školu, onda sve ostalo ide lakše – poručuje Jasmina Mihnjak.
Na “TikToku” već od prvog i drugog razreda
Tatjana H., učiteljica iz Subotice, kaže za „Blic“ da već duži niz godina spomenari i leksikoni nisu aktuelni među školarcima. Koliko vremena provede pred ekranom i igrajući igrice, dete mora isto toliko vremena da provede napolju i u pokretu.
– Imaju sada svoje Vajber grupe. Tehnologija im je to nametnula. Njih mrzi da pišu i da crtaju, lakše je da pošalju stiker ili snime video. Spomenari su za njih zastarela metoda, mnogi i ne znaju da je to postojalo. Tehnika koliko god da je pozitivna utiče i da mnogo toga ode u zaborav, nažalost. U nastavi je dobro došla tehnologija, ali je ipak sve zajedno sa društvenim mrežama otišlo predaleko. Primetila sam da su najranije na Tiktoku, već od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. U trećem i četvrtom razredu neki roditelji otvaraju deci Fejsbuk profil sa lažnim podacima. To je zaista prerano i preterano. Spomenari mogu i danas da se kupe i naruče, ali najlepše je bilo kada smo ih sami pravili – zaključuje učiteljica.
blic.rs
