U jednoj strmoj uličici Titela, sa dobim pogledom na okolne vinograde, nevelika je, ali samo po kvadrturi, radionica Milana Vučkovića (47), titelskog sokolara, slikara, umetnika duboreza, te opreme za lovce i sokolare širom sveta.
– Završio sam u gradu srednju mašinsku, ali nesrećnih devedesetih svi smo se nekako stihijski školovali za poslove kojim se nećemo baviti. Bio sam vatrogasac 17 godina, do nedavno. Ipak i danas svratim u firmu da se vidim sa kolegama. Jednostavno, ono čim se sad bavim nije išlo paralelno sa drugim poslom. Sokolar sam 22 godine, a sad pravim opremu ne samo za sebe. Počeo se, pre svega, jer nisam imao gde da je kupim, osim u Mađarskoj, ali kako sam se ranije bavio modelarstvom i vajarstvom, taj talent je pomogao i oko izrade sokolarske rukavice, koja se šije ukrivo da se dobije prirodan položaj ljudske ruke, da se ona ne zamara – objašnjava Milan.
Ponekad radi i za „obične lovce„, one sa puškom, ukrašene torbe.
– Nekad sam rezberio samo u drvetu, a kasnije prešao na kožu. Minijature na jelenskim rogovima i kosti, ali i lovačke takozvane bolo kravate sa likovima divljih životinja.
Lovačke pištaljke digao je, kaže, na viši nivo. Radi ih od srnećeg roga, a na vrhu izrezbari lik psa u rasi po želji naručioca. Veliki rad, uz mnogo strpljenja i preciznosti, radi se pod lupom, što zamara oči, što remek delu, naravno, diže cenu.
Za rad u koži koristi čelične utiskivače na principu pozitiv – negativ, dok je zakrivljeni nož tupo zaoštren, te tako lako sledi linija skice. Na kraju može i da se oboji.
Na nekoliko mašina šije takozvanu tešku kožu i tako ubrzava proces rada. Ali punih devet godina šio je isključivo ručno. Jer, mašine su skupe, pa mu je trebalo vremena da skupiti novac da ih kupi. Koristi ih kod spajanja delova torbi, ali i rukavice, kojima su najviše potrebne za sklapanje. Naručioci su iz raznih delova sveta, a njemu je posebno drago što ih je sve više iz Srbije. Pogotovo što je razvio više stilova, evropskih i azijskih. Jer, sokolarstvo potiče iz Azije, čemu svedoče zapisi stari oko 2.500 godina. Svoje proizvode slao je po Evropi, Americi, na Tajland, Tajvan…
Sada je sokolarstvo najpopularnije u Ujedinjenim emiratima, gde je postalo statusni simbol. Od ornamentike koriste različite geometrijske forme i kaligrafske motive. Ipak, ne drže se svi toga pravila, pa su neki od Milanovih najlepših i najskupljih radova završili upravo tamo.
Milan preferira evropski manir, ali kaže da je do svog znanja stigao vrlo teško, jer nema mnogo potrebne literature. Zato je ponosan što njegovi radovi nose lični pečat. Sokolarstvo je drevna veština, koje ne može da bude bez rukavice, torbe i drugih obaveznih kožnih rekvizita. Još niko nije proizveo sintetički materijal koji bi mogao da ih zameni.
Za sebe veli je od malena vezan za prirodu, koju je nekad mnogo slikao, a naročito scene iz lova, posebno impresioniran delima engleskih autora. Kožu za predmete koje izrađuje bira najbolju koju može da nabavi, jer bi bilo šteta da propadne sav taj trud, rad i ljubav koju u to ulaže.
U porodici je stekao svoje sklonosti.
– Ima nas baš dosta. Otac jako voli prirodu, a mama je lepo pisala i imala čitave zbirke pesama. Ja sam, pak, svoj talenat sam nasledio od dede po majčinoj liniji. Za njega je važilo pravilo „Ono što vidim očima, to uradim rukama„. Bio je drvodelja, pravio muzičke instrument, gajde, frule i fantastično ih svirao. Brat se bavi primenjenom umetnošću i pravi nakit od kovanog srebra, koju ima patinu starih vremena. Podseća na srednjovekovni nakit, rustičan i veoma kvalitetan„.
Inače, Milanovi eksponati su završavali na svim krajevima sveta:
– Nedavno sam dobio poruku preko Mesinyera, od nekog čoveka iz Meksika, sa fotografijom rukavice koju sam ja izradio. Ja sam već bio zaboravio za koga sam je radio, a on ju je pronašao u Muzeju sokolarstva u Ajdahu, dražavu SAD. Bio sam ponosan da je moj rad završio tamo, jer Asocijacija sokolara Amerike je veoma ozbiljna organizacija, koja broji na hiljade članova. A osnovana je još sedamdesetih, da bi se vratio sivi soko koji je kod njih potpuno nestao, zbog insekticida upotrebljavanih protiv štetočina. Sokolari su višedecenijskim radom uspeli da veštačkom oplodnjom uzgoje velik broj ptića i puste ih u prirodu. Država im je u znak zahvalnosti omogućila velika novčana sredstva i izgradila muzej sokolarstva u Ajdahu.
Zanimljiva je priča o poslu za koji se u početku pokajao što ga je prihvatio, ali uspeo da odradi i na zadovoljstvo naručioca.
– Sokolar iz Severne Irske tražio je da mu na torbu i rukavicu izrezbarim njegov i lik njegove ptice. To je najzahtevniji i najteži zadatak i već sam hteo da odustanem, ali sam nakon velikog truda uspeo da ga rešim. Zarađen je najveći honorar do sada dobijen.
Nikako ne voli Milan da ga smatraju „običnim lovcem„.
– Sokolarstvo je mnogo više od pukog lova. To je način života i simbioza čoveka i ptice. Ja sa dresiranim orlom ili jastrebom zimi mogu da uhvatim nekoliko zečeva, dok je sa klasičnim oružjem to smešan učinak. Sokolovi imaju više šansi, ali ja sam zadovoljan jer vidim njihov let, napad, beg lovine… sve što me čini srećnim. Šanse lovca i lovine su pođednake. Tako se postiže ravnoteža u prirodi. Kod nas se o sokolarstvu gotovo ništa ne zna, komunisti su ga zabranjivali jer ih je podsećalo na aristokratisko društvo. Zahvaljujući nekolicini entuzijasta koji su opstali, mi smo sačuvali to od izumiranja i bukvalno radimo na očuvanju istorijskog i kulturnog nasleđa. Sve zemlje nastale iz bivše Jugoslavije sokolarstvu daju neke statuse, samo kod nas se tome pridaje suviše malo značaja.
Vučković se vajkao što trenutno nema da nam pokaže neke reprezentativne primerke svog rada jer sve što napravi odmah nađe kupca širom sveta.
dnevnik.rs
