I ove godine kao i svake prethodne, kako se krene sa predizbornom kampanjom tako iz dela prozapadne opozicije često možemo da čujemo jedno od njihovih najučestalijih pitanja – šta će ostati posle Aleksandra Vučića? Međutim, kao odgovor na to pitanje treba im samo pokazati brojke. Jer brojke nikad ne lažu.
Pre nekoliko dana predsednik Srbije otvorio je autoput Ruma-Šabac koji će biti deo autoputa Ruma-Loznica, i zajedno sa budućim Fruškogorskim koridorom i autoputem Kuzmin-Sremska Rača, predstavlja vrhunski infrastrukturni projekat koji će Srbiju u potpunosti spojiti sa Republikom Srpskom. Do Republike Srpske iz više pravaca će moći da se stigne za vrlo kratko vreme. To će dodatno pojačati prisustvo Srbije u Republici Srpskoj. Zvuči neverovatno, ali samo od Novog Sada do Loznice će se stizati za svega sat vremena. Što znači da će put do Zvornika u Republici Srpskoj, iz Novog Sada trajati nešto više od jednog sata i trideset minuta.
Takođe, infrastrukturni projekti sami po sebi predstavljaju značajan stimulans za ekonomski razvoj i jačanje zemlje. Oni utiču na razvoj privrede, privlačenje investitora i sveopšteg podizanja kvaliteta života građana.
Putno povezivanje započeto je 2012. godine i kada su brojke u pitanju treba istaći da je u Srbiji od 2012. godine do danas urađeno više od 530 kilometara autoputeva, a do kraja 2024. ta brojka će dostići preko 640 kilometara. Time za 12 godina imamo više izgrađenih kilometara autoputeva nego za 67 godina. Kada je reč o železnici, od 2012. godine obnovljeno je više od 780 kilometara pruga, a izgrađeno 134 kilometara. Ta brojka će svakako rasti u narednim godinama, gde ćemo do 2029. godine imati završenu brzu prugu od Niša do Budimpešte. Poređenja radi, od 1976. pa do 2012. godine nije izgrađen nijedan novi kilometar pruga, a remontovano je svega 30 kilometara!
Ako uzmemo sve date brojke u obzir, postavlja se pitanje – na šta smo mi potrošili 36 godina?
Aleksandar Vučić je jedini naš državnik od kraja Drugog svetskog rata koji je razumeo značaj putne infrastrukture za razvoj zemlje. Saobraćajno povezivanje koje je započeto predstavlja kamen temeljac za razvoj Srbije. Od toga sve kreće. U eri globalizacije ona će omogućiti da ljudi ostanu u zemlji, jer sa dolaskom investicija dolazi i više radnih mesta, a to donosi i bolje plate pa će samim tim biti manja potreba za odlazak u inostranstvo. Takođe, to je način i da opstanu manja naseljena mesta u Srbiji, jer građani koji rade u većim gradovima moći će ostati na svojim radnim mestima bez potrebe da napuštaju svoja sela, jer će brzim saobraćajnicama, a naročito brzim prugama, mala mesta biti doslovno spojena sa velikim gradovima gde se u putu neće gubiti vreme. Teoretski, neko ko živi u okolini Niša, zahvaljujući brzoj pruzi moći će u perspektivi komotno da radi čak i u Beogradu i obrnuto. Time se u potpunosti menja način života.
To je dakle najbolji odgovor na pitanje šta ostaje posle Aleksandra Vučića.
Da stavimo na stranu sve ostalo, a ostavimo ovo gore pobrojano, malo li je? Naravno, važno je napomenuti da će ostati i puna državna kasa koja u ovom momentu ima 400 milijardi dinara, dok je 2012. godine u trenutku pada Demokratske stranke sa vlasti bilo svega 8 milijardi, što nije bilo dovoljno ni za penzije. Kada je reč o penzijama, država svake godine smanjuje dotacije, što znači da se penzije većim delom finansiraju iz uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. To znači da imamo konstantan rast zarada i zaposlenosti. Koliko se situacija na tom polju popravila govori podatak da su državne dotacije za isplatu penzija 2012. godine iznosile 48%, dok se danas taj bilans kreće na nešto iznad 10%.
Sve ovo što se radi je nešto što će u narednim decenijama služiti generacijama koje dolaze.
To je najbolje iskazao jedan stariji gospodin na otvaranju autoputa Ruma – Šabac, kada ga je novinar televizije N1 zlonamerno upitao zašto je došao na otvaranje, odgovarajući da je došao dati podršku zbog toga što se autoputevi rade u korist naše omladine. Stariji ljudi koji su najviše na udaru od strane autošovinističke javnosti u Srbiji itekako cene izgradnju države. Svesni su toga koliko je teško nešto napraviti, naročito u zemlji poput Srbije koja je bila izložena ratovima, sankcijama i razaranjima. Sve što se godinama gradi može biti srušeno u jednom danu. Zato je važno da imamo mirnu i stabilnu situaciju u državi kako bi nastavili da se razvijamo. Ujedno to je poruka i za usijane glave da dobro razmisle o tome da li nam je u ovom trenutku potreban nekakav avanturizam i kome zapravo odgovara da Srbija uđe u sukobe u situaciji kada se u ekonomskom, privrednom, vojnom i svakom drugom smislu razvija.
Sve ovo tiha većina građana Srbije zna. Oni koji ismevaju Aleksandra Vučića što otvara puteve i građane koji dolaze da to podrže, trebalo bi da znaju da time samo izazivaju gnev kod većinskog dela Srbije. Zbog ovih rezultata njegova politika pobeđuje na svim izborima.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Mali jesu te maltretirala druga deca kad si bio dete, to pocne u najranijoj mladosti… 🙂