Veliki američki diplomata, državni sekretar SAD od 1970. do 1974. godine, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona i Forda i verovatno najpoznatiji svetski stručnjak za međunarodne odnose Henri Kisindžer preminuo je u 101 godini života.
Kisindžer je rođen u Nemačkoj 1923. godine. Kao i drugi nemački Jevreji, po dolasku Hitlera na vlast, suočio se sa nacističkim terorom. Zajedno sa porodicom, 1938. godine preselio se u SAD gde se uporedo školovao i radio sve do ulaska njegove nove domovine u Drugi svetski rat. Tačnije, 1943. godine Kisindžer je pristupio američkoj vojsci i ratovao na evropskom Zapadnom frontu. Znanje nemačkog jezika omogućilo mu je da napreduje u obaveštajnim strukturama američke vojske i da obavlja niz važnih i osetljivih obaveštajno-bezbednosnih zadataka u Nemačkoj.
Po povratku u SAD nastavio je školovanje na Harvardu. Doktorirao je na evropskoj političkoj strukturi uspostavljenoj Bečkim kongresom. Pored postepene gradnje značajne akademske karijere Kisindžer je želeo da se uključi i u politički život SAD-a. Nakon ulaska Niksona u Belu kuću dolazi i do njegovog velikog uspona u američkom establišmentu. Kisindžer je sa tridesetsedmim predsednikom SAD-a uspostavio izuzetno bliske odnose. Obavljao je za njegovog mandata funkcije državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost.
Upravo tada, Kisindžer postiže najveće uspehe u svojoj diplomatskoj karijeri. Kreira politiku detanta između SAD i SSSR-a što doprinosi smanjenju tenzija u Hladnom ratu, vodi pregovore oko završetka američkog angažmana u Vijetnam, i najvažnije, značajno doprinosi približavanju Vašingtona i Pekinga. Upravo uspostavljanje saradnje sa NR Kinom predstavljalo je krunu njegove karijere i veliku stratešku pobedu američke diplomatije nad SSSR-om.
Saradnja SAD i Kine svakako je doprinela slabljenju uticaja Kremlja u Pekingu i podstakla već započeti proces izlaska NR Kine iz orbite dominantnog uticaja SSSR-a. Time je nesumnjivo zadat snažan udarac komunističkom bloku u Hladnom ratu.
Nakon odlaska Niksona, Kisindžer je služio i pod predsednikom Fordom kao savetnik za nacionalnu bezbednost, ali je njegov uticaj postepeno slabio. Po okončanju Fordovog mandata Kisindžer napušta politiku. Posvećuje se akademskoj karijeri i savetuje različite uticajne korporacije. Zanimljivo je pomenuti da ga je predsednik Džordž Buš, nakon napada na SAD 11. septembra 2001. godine, postavio na čelo komisije koja se bavila posledicama ovog terorističkog akta, što svakako govori o njegovom ugledu u američkoj javnosti i političkim strukturama.
Iako se do kraja života nije vraćao na najvažnije pozicije u administraciji, njegov uticaj bio je nesporan. Kisindžer je poslednjih godina u više navrata putovao u Moskvu i razgovarao predsednikom Putinom, koji je veoma cenio znanje i sposobnosti iskusnog diplomate. Pomagao je predsedniku Trampu u pripremi sastanka sa Putinom ne bi li predupredio konfrontaciju te dve nuklearne sile. Isto tako, ove godine, sastao se sa Si Đipingom želeći da doprinese prevazilaženju sve dubljeg jaza između SAD i Kine. U tom rivalstvu on je video opasnost od izbijanja globalnog sukoba čije posledice bi bile gore od onih izazvanih Drugim svetskim ratom.
Suštinski, Kisindžer je odlično detektovao ključne izazove u međunarodnoj geopolitičkoj areni. Zato je godinu dana pre eskalacije rata u Ukrajini upozoravao na to da svet ide u katastrofu, da cela politička situacija podseća na onu uoči Prvog svetskog rata i da je veliki sukob neminovan, ukoliko velike sile ne naprave neku vrstu dogovora. Zalagao se za sporazum SAD-a i Kine oko podele interesnih sfera. Na taj način uspostavila bi se neke vrste novog, bipolarnog, međunarodnog poretka, čime bi se izbegao najgori scenario, a to je da se novi međunarodni odnosi grade u krvi.
Međutim, Kisindžerovi strahovi postali su naša realnost, jer globalne političke elite nisu pokazale dovoljno mudrosti da uvaže sugestije iskusnog diplomate. I zato danas, dok nemoćno posmatramo kako se plamen sukoba širi svetom, možemo samo da konstatujemo kako Kisindžer u svojoj poslednjoj diplomatskoj misiji nije uspeo. Nažalost!
Autor: Srđan Graovac
