ALEKSA TOJČIĆ: IZRAELSKO-PALESTINSKA KVADRATURA KRUGA

Po ko zna koji put od 1948. godine kada je nastala država Izrael, sve oči svetske javnosti su zagledane u taj deo Bliskog istoka. Ti problemi koji postoje u ovom delu sveta, od kraja Drugog svetkog rata predstavljaju najveće izazove po svetski mir. Današnji sukob koji je izazvan upadom pripadnika Hamasa na teritoriju Izraela, prilikom čega je izvršen pokolj nad izraelskim civilima, je jedan od najbrutalnijih. Sama odmazda Izraela koja je usledila i koja i danas traje, je jedna od najnemilosrdnijih koje smo imali prilike da vidimo. Nameće se pitanje, gde je koren ovog kompleksnog problema?

Po ko zna koji put od 1948. godine kada je nastala država Izrael, sve oči svetske javnosti su zagledane u taj deo Bliskog istoka. Ti problemi koji postoje u ovom delu sveta, od kraja Drugog svetkog rata predstavljaju najveće izazove po svetski mir. Današnji sukob koji je izazvan upadom pripadnika Hamasa na teritoriju Izraela, prilikom čega je izvršen pokolj nad izraelskim civilima, je jedan od najbrutalnijih. Sama odmazda Izraela koja je usledila i koja i danas traje, je jedna od najnemilosrdnijih koje smo imali prilike da vidimo. Nameće se pitanje, gde je koren ovog kompleksnog problema?

Jevreji koji su nekada bili dominantno stanovništvo na tom prostoru, proterani su sa svoje prapostojbine u periodu od 70-136. godine nove ere. Nakon raspada Rimskog carstva Jevreji nisu uspeli da se vrate. Većina njih se u tom periodu nalazila u Zapadnoj Evropi. Van svoje otadžbine bili su marginalizovani gde god da su živeli.

U 7. veku Palestina je postala deo Arapskog kalifata, jedno vreme je bila u sastavu Ajubida, da bi od 16. veka pa sve do kraja Prvog svetskog rata bila deo Osmanskog carstva.

Osmansko carstvo je bila teokratska država zasnovana na šerijatskom pravu, po kojem jednakost postoji samo između muslimana. Sve ostale verske grupe, uključujući i Jevreje bile su diskriminisane i imale su ograničena prava. Tako su nemuslimani morali da se oblače drugačije od muslimana, nisu smeli jahati konje u gradovima, nisu smeli da obavljaju poslove koji bi im omogućili veće zarade itd. U takvim okolnostima usled teške pozicije kako u svetu, tako i u svojoj prapostojbini, u 19. veku podstaknuti cionističkim pokretom, Jevreji iz celog sveta počinju da naseljavaju Palestinu sa ciljem da na tom mestu obnove državu. To se naročito intenziviralo nakon čuvene „Balfurove deklaracije“, kojom je britanski ministar inostranih poslova lord Balfor podržao jevrejske težnje za stvaranje „nacionalnog doma“ u Palestini. Zanimljivo, prva država u svetu koja je javno priznala „Balfurovu deklaraciju“ bila je Srbija. U vreme Velikog rata, sa Kraljevskom vladom van otadžbine, Srbija je 1917.godine priznala „Balfurovu deklaraciju“ kojom se podržava formiranje „nacionalnog doma za jevrejski narod“ u Palestini. Tek godinu dana kasnije, usledila su priznanja od Francuske, Italije i ostalih evropskih država. „Balfurova deklaracija“ je 1922. godine konačno potvrđena od strane Društva naroda, kada dolazi do šireg međunarodnog priznanja

Elem, sa povećanjem jevrejskih povratnika, u Palestini dolazi do sve većih sukoba sa muslimanskim stanovništvom. Za muslimane je bilo neprihvatljivo da bilo ko tu stvara svoju zajednicu. Tu dolazimo do suštinskog problema. Kako u Svetoj zemlji religija nikada nije bila privatna stvar, tako sukobi između muslimana i Jevreja imaju jaku religijsku osnovu. Sa tačke gledišta Islama, muslimansko stanovništvo ne sme da prihvati nijednu državu koja nije islamska, naročito ukoliko se ona stvara na muslimanskoj teritoriji. Ne samo to, muslimani su dužni da protiv iste vode džihad sve dok se ono što je uzurpirano ne povrati. Zato ne treba biti iznenađen što su Arapi preko Arapske lige 1947. godine odbili rezoluciju Ujedinjenih nacija o stvaranju dve države u Palestini – izraelske i palestinske.

Uz to, Arapi su najavili da će ukoliko dođe do stvaranja države Izrael pokrenuti džihad, što se desilo dan nakon što je David Ben Gurion 14. maja 1948. godine proglasio stvaranje nezavisne jevrejske države.
Njihov stav do današnjih dana se ne menja. U Povelji Hamasa jasno stoji da celokupna istorijska teritorija Palestine predstavlja islamski vakuhf (zadužbinu) i da se nijedan jedini deo te zemlje ne sme predati nemuslimanima. Kada bi pravili kompromis oko toga prestali bi da budu muslimani, a za to ih po islamskom verovanju čeka kazna.

Sa druge strane, slična je pozicija i Jevreja. Kada se među njima javila ideja o stvaranju jevrejske države, raspravljalo se gde bi ta država mogla da se napravi. Sekularni Jevreji su predlagali da to bude na prostoru Severne Amerike ili Afrike, dok su religiozni Jevreji bili isključivi u nameri da se to učini na prostoru „Obećane zemlje“, iz prostog razloga što se tamo nalazi Brdo hrama – najsvetije mesto Jevreja. Jevreji veruju da je današnji svet u kojem živimo nastao baš na tom mestu. Baš sa tog mesta je prema jevrejskoj tradiciji Bog pokupio prah i napravio Adama. To je mesto na kojem se nekada nalazio Solomonov hram na kojem su Jevreji prinosili žrtve. Taj hram je rušen dva puta, najpre od strane Vavilonaca, a potom i Rimljana. Nakon što su proterani iz Svete zemlje, Jevreji su se zavetovali da će se vratiti u Jerusalim i podići Treći hram.

Prema prorocima drevnog Izrailja, ovaj hram će postati duhovni centar za sve Jevreje. Tako je nastao njihov čuveni pozdrav – dogodine u Jerusalimu.

Dakle, iz ovoga vidimo da je jedan od glavnih motiva za stvaranje države Izrael zapravo u funkciji obnove hrama. Ipak, da bi se hram obnovio, prethodno bi trebalo srušiti džamije koje su na tom mestu muslimani podigli nakon sedmog veka – Al Aksu i Kupolu na steni. Te dve džamije su u međuvremenu postale treće sveto mesto muslimana, odmah posle Svete džamije iz Meke i Prorokove džamije iz Medine. Muslimani veruju da se sa tog mesta Muhamed uzdigao u nebo.

Imajući sve ovo u vidu, jedini način da se između Izraela i Palestine napravi mir je da neka od strana odustane od svojih težnji. Međutim, kada bi se to dogodilo i kada bi neka od strana odustala od svojih ciljeva i pristala na kompromis u kojem nešto gubi, izgubio bi se i smisao njihovog postojanja. Sa druge strane, ni Palestnici, ni Jevreji ma koliko žele ne mogu da ostvare svoje težnje. Niti Palestinci mogu uništiti Izrael, pa sve i da im ceo muslimasnki svet u tome pomogne, niti Izrael može srušiti Al Aksu i Kupolu na steni, jer bi u tom slučaju došlo do nesagledivih posledica po celokupno čovečanstvo. Upravo zbog toga, naš najveći autoritet iz oblasti politikologije religije Miroljub Jevtić domišljato je istakao da „taj deo sveta predstavlja mesto oko kojeg se vrti celokupna kvadratura kruga svetske politike“.

Autor: Aleksa Tojčić