Holding koji hoće da kontroliše medije pričajući o slobodi medija

U Mihenskoj deklaraciji o pravima i dužnostima novinara navodi se da mediji ne smeju da objavljuju lažne vesti, da ne smeju objavljivati mišljenja umesto činjenica, i da se ne smeju stavljati u službu političkih stranaka. Svako ko prepozna medije Junajted grupe – potpuno je u pravu

Piše: Milorad Bojović

Ne znam nijednu zamlju na svetu u kojoj političari u medijima svakog dana iz sveg glasa iznose tvrdnje da mediji nisu slobodni, osim Srbije. Ne znam nijednu zemlju na svetu u kojoj mediji toliko slobodno mogu da objavljuju šta god hoće, o kome god hoće, mimo svih uzusa novinarstva, kao u Srbiji. U tome prednjači 25 supernezavisnih i superobjektivnih medija, koji suštinski predstavljaju pi-ar ispostavu opozicije.

Iz ovh podataka je očigledno da je u Srbiji na delu holding, sačinjen od tajkuna i političara, uz pomoć kog, izbegavajući zakone Srbije, pokušavaju da kontrolišu naše misli, nadziru naše živote, i upravljaju našom budućnošću, govoreći nam da ne treba da verujemo sebi nego njima. Ucenjivačka strategija sastoji se od dva elementa: tvrdnje da su slobodni samo oni mediji koji prenose njihove ideje, i mantre da su cenzurisani svi mediji koji o tome ne izveštavaju. U Mihenskoj deklaraciji o pravima i dužnostima novinara navodi se da mediji ne smeju da objavljuju lažne vesti, da ne smeju objavljivati mišljenja umesto činjenica, i da se ne smeju stavljati u službu političkih stranaka. Svako ko prepozna medije Junajted grupe – potpuno je u pravu.

Za to postoje mnogi dokazi. Teorijski i empirijski. Mediji nisu izmišljeni da bi objektivno informisali javnost, već da njihovi osnivači i vlasnici zarade novac. Dakle, nijedna redakcija na svetu ne zastupa interese publike, već interes osnivača i vlasnika. A oni pored komercijalnih imaju i političke aspiracije. Logično! Politički uticaj im obezbeđuje više novca, i više moći. S druge strane političari medije vide kao važan instrument uticaja na javno mnjenje. Tako se rodila simbioza, u kojoj nema nezavisnih medija. Nema slobodnog novinarstva. Postoje samo interesi vlasnika medija.

Ne tvrdim to ja. To tvrde uticajni teoretičari medija i javnosti, Harold Inis, Maršal Makluan, Danijel Korni, Đovani Gocini, Režis Debre.

Javni servis je izuzetak od ovog pravila. Pošto se finansira od pretplate koju plaćaju svi građani, očekuje se da izveštava o aktivnostima i događajima koji su važni za njih. A ne za političare. Javni servis ne postoji u interesu opozicije. Niti u interesu stranke na vlasti. Javni servis izveštava o funkcionisanju države. O onome što rade nosioci najodgovornijih državnih funkcija, ne u svom interesu, nego u interesu građana. Ne izveštava RTS o Ani Brnabić, Milošu Vućeviću, i drugim članvima Vlade kao o funkcionerima Srpske napredne stranke. Ne izveštava RTS o Vučiću zato što je predsednik SNS-a. Javni servis izvštava šta Vučić radi kao predsednik države. Kao što je izveštavao šta je Borist Tadić radio dok je obavljao tu dužnost.

Svako ko je spreman da zabrani RTS-u da objavljuje vesti o njegovim aktivnostima kad dođe na funkcuju nek to overi kod notara uz klauzulu neopozive ostavke kad prvi put prekrši zavet. Ali, niko se neće zakleti. Šta bi opozicija radila kad dođe na vlast? To znamo! Pokazali su nam dok su bili vlast. Doneli su najrigidniji zakon o javnom informisanju. Sve kompanije su primorali da se oglašavaju preko dve marketninške agencije da bi mogli da ucenjuju medije. To su radili tako što bi, u slučaju da se drznu da ih kritikuju, davali nalog da im se uskrati novac od marketinga. Ukidali su pretplatu na novine koje vam im nisu bile po volji. Štamparijama su naređivali da otkazuju štampu. Kolportere su primoravali da opstruiraju distribuciju, tako što su 2/3 tiraža držali ispod tezge. Tako su primoravali izdavače, da zbog visoke remitende sami smanjuju tiraže. Izdavačima, koji im nisu bili po volji, slali su inspekcije da ih nedeljama kontrolišu. Te kontrole imale su svrhu zatrašivanja.

Šta želi opozicija? Oni traže da im najgledanije televizije dodele isti tretman koji je Aleksandar Vučić uživao dok je bio u opoziciji. Jalov posao. Razlika između Vučića dok je bio u opoziciji, i njegovih današnjih oponenata je veća od 1,9 miliona glasova. Njihov rejting je tri puta manji od onog koji je Vučić imao kao opozicionar. I četiri puta manji od rejtinga koji ima danas.

Kad bi kojim slučajem Pink izveštavao o njima, opozicija bi Mitroviću odmah oprostila svaki rijaliti. A kad bi im Bujošević predao RTS u ruke, odmah bi povukli sve negativno što su govorili o njemu.

Dakle, sloboda medija nije ono za šta se bori opozicija i takozvani slobodni i nezavisni mediji. Nije u pitanju borba za objektivniji RTS. U pitanju je potreba opozicije da sve medije podredi sebi. Oni se bore za to da njima bliska televizija dobije nacionalnu frekvenciju, uz opravdanje da je to demokratski. Ne postoji nijedno filozofsko delo, niti jedan jedini udžbenik teorije države i prava, ili teorije medija u kom piše da su objektivni oni mediji koji izveštavaju o opoziciji. Niti da su slobodni i nezavisni. Politička teorija je jasna. Političke stranke su iste. Cilj njihovog postojanja jeste da dođu na vlast. Oni koji pobede na izborima, postaju vlast. Gubitnici odlaze u opoziciju. Kad dođu na vlast, javni servisi će i o njima izveštavati, ali ne zato što su bili opozicija. Ali, ne ni zato što su vlast, već zato što obavljaju poslove od značaja za državu i građane. Ali, pošto to ne razumeju, nikada neće doći na vlast.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Kad bi kojim slučajem Pink izveštavao o njima, opozicija bi Mitroviću odmah oprostila svaki rijaliti. A kad bi im Bujošević predao RTS u ruke, odmah bi povukli sve negativno što su govorili o njemu