Istorija novosadskog provincijalizma po Borhesu

Novi Sad je provincijski karakter stekao u vreme najveće ekspanzije autonomaštva i demokratske novosadizacije

Piše: Milorad Bojović

Poznato je da se lični identitet zasniva na sećanju i da gubitak pamćenja od čoveka pravi idiota, piše Horhe Luis Borhes u “Istoriji večnosti”. Borhes daje odgovore na najzramršenija pitanja kroz istoriju ljudske civilizacije, ali bi se u slučaju protivljenju jednog broja Novosađana razvoju grada suočio s nerešivom zagonetkom. Borhes bi, kao i u svemu drugom, studiozno prionuo na istraživanje istorijskih, socioloških, kulturnih, matematičkih i transcendentalnih uzroka i posledica, koje utiču na formiranje stava da je sve što je bilo, bolje nego ono što jeste i što će biti. Činjenice koje bi tim istraživanjem bile utvrđene toliko su nemilosrdno istinite da ih ne smem prećutati. Na koje moram neprestano podsećati zaboravnu novosadsku javnost. Novi Sad je danas grad u ekspanziji. U kulturnom i ekonomskom smislu. Megapolis u nastajanju. A svoj provincijski karakter, za kojim tuguje levoliberalna elita i zeleni levičari, stekao je u vreme najveće ekspanzije autonomaštva i “novosadizacije”. I u periodu vladavine takozvanih demokrata. Nabijajući mu kompleks Beograda, zagovornici Vojvodine kao samostalnog političkog superhibrida bez glave, od Srpske Atine napravili su palanku. I duhom, i izgledom. S bujanjem autonomaštva i DOS demokratije, nekad najnapredniji srpski grad sveden je na nivo kasabe. Fanatični trud da Novi Sad i Vojvodinu pretvore u sigurnu kuću za propale političare im se isplatio. Oni su se obogatili, a grad je osiromašio. U materijalnom, kulturnom i civilizacijskom smislu. Novi Sad je od 1974, zaključno sa 2012. godinom, predstavljao privatnu nepokretnost 10 komunističkih familija, koje su se nakon uvođenja višestranačja rasporedile u partijske klanove. Oni kojima se obraćam reći će da preterujem. Ali, naprotiv! Statistika i činjenice nisu na strani autonomaša i njihovih stranaka. Ja zapisujem samo najočiglednije. I pitam! Je li tačno da ste hendikep ponudili kao preporod? Zašto to radite i danas? Jeste li sedamdesete godine potrošili da Novosađane posvađate s Beogradom. Jeste li devedesete, građanski rat i Miloševića iskoristili da se obogatite i poduprete proces demontiranja institucija. Jeste li Novi Sad nemilosrdno teleportovali u doba Marije Terezije?

Novi Sad je od 1974, zaključno sa 2012. godinom, predstavljao privatnu nepokretnost 10 komunističkih familija, koje su se nakon uvođenja višestranačja rasporedile u partijske klanove

Za to nudim dokaze. Odmah po dolasku na vlast 1996. godine izračunali ste da će izbeglicama iz Oluje trebati stanovi. Tada ste uveli pravilo da regulacioni planovi, zakoni, odluke i slična bespotrebna akta nisu važni – bili su bitni samo kvadrati. I marke. Tada je u Novom Sadu instalirana urbanistička mafija. Pare su predstavljale jedini propis koji se poštovao. Grad i sve u njemu uzeli ste na revers bez potpisa, bez obaveze. U narednih osam godina izvedeno je poseljačenje i grada i naroda. Kulturnu alteraciju pratio je urbanistički teror svojstven filozofiji kasabe. Zabranjena je gradnja zgrada viših od najveće paorske kuće. Iz pijeteta prema prognanicima u “Oluji” donet je akt kojim su prozori svedeni na nivo puškarnica. Račun za to nikad nije ispostavljen nikom. Nije čudno što punih 20 godina kasnije isti klan pokušava da nastavi urbanističko terorisanje grada. Grupa političara i arhitekata koji velike prozore vide kao napad na svoju božansku izuzetnost, vodi nerazumni i neracionalni rat protiv izgradnje mostova i modernizacije Novog Sada. Pošto svoje stavove zasnivaju na pogrešnim premisama, predlažem da se njihova ideja prihvati i da se vratimo tradicionalnom vojvođanskom načinu gradnje. Umesto solitera treba graditi kuće od blata i naboja. To bi bio apsolutni trijumf antibeogradske i antinaprednjačke politike. Zanimljivo je i da su najglasniji zagovornici evroatlantskih integracija i uključivanja u globalne tokove najveći borci protiv globalizma. Oni negiraju da je izmišljen građevinski čelik. Karnegi još nije rođen. Empajer stejt bilding nikad nije izgrađen. Kule bliznakinje nisu porušene radi pokretanja “arapskog proleća”. Burdž kalifa, Ajfelova kula, Kip slobode, ceo Hongkong, Njujork, Dortmund, London morali bi biti porušeni jer objekti viši od šest spratova predstavljaju urbanističko ruglo. Da bi negirali svoju dvoličnosti i dokazali kako su odgovorni i dosledni sebi, na godišnje odmore ne treba da putuju u svetske metropole. Nema potrebe da se izlažu trošku i stresu da bi videli nepotrebnu raskoš, nebodere od stakla koji paraju nebo, niti velelepne mostove. Umesto toga, treba da letuju u vojvođanskim selima, koja su upropastili svojom lošom politikom tokom 16 godina, koliko su proveli na vlasti. Tamo, u pustoši, koju su napravili, do mile volje mogu uživati u raskoši nabijača. Veseliti se koloritu ušorenih kuća, bez odvratnih skalamerija kranova u vidokrugu. Razumem ih. Njima ne odgovara progres jer bi to značilo njihov politički krah. Svaki razvoj, svako drugačije sećanje, poništava razlog njihovog postojanja. I sprečava neometano funkcionisanje mehanizma samoobnavljanja neokomunističke elite, izrasle iz nasleđa konfiskacije i nacionalizacije imovine i života poštenih građana. Svaki novi most predstavlja novu paradigmu, uvid u drugačije mogućnosti. Novu perspektivu u kojoj nema povlašćenih, i u kojoj svi imaju jednake mugućnosti.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću