Dva su moguća razloga zašto od 2008. godine do 2012. nije bilo protesta. Ili su aktivisti smatrali da je dobro da se most gradi, ili je moguće da projekte bivše vlasti nisu uzimali za ozbiljno. U oba slučaja priznaju da se danas bune iz političkih, a ne ekoloških razloga
Piše: Milorad Bojović
Znam da su znali, ali su ćutali, jer im je bilo po volji. I da se nije desila promena vlasti, most protiv kog se danas bune, bio bi za njih najbolji primer demokratskog prosperiteta Novog Sada. Dokaza da kampanja protiv četvrtog novosadskog mosta nije inspirisana ekološkim razlozima ima sijaset. Dostupni su svima, kojima je do istine. Da bi se istina utvrdila ne mora se biti IT stručnjak. Ne mora se imati članska karta Matice srpske. Niti se mora ići u arhivsko odeljenje Narodne biblioteke. U nedostatku sopstvene mudrosti dovoljno je imati pametni telefon, minimum poštenja i zrno analitičnosti. Svako ko u internet pretraživaču ukuca ključnu frazu “novi most na Dunavu” i doda reč “Pavličić”, dobiće vrlo fascinanatan skup podataka. Izbrojao sam, na prve dve strane postoji 19 linkova koji otkrivaju da je most do Sremske Kamenice, pre 11 godina bio istorijska razvojna šansa Novog Sada. I sve to bilo je upisano u još uvek važećem GUP-u. – Pored Žeželjevog mosta, imamo gotov projekat za gradski most na stubovima nekadašnjeg mosta Franca Jozefa i voleo bih da obezbedimo sredstva za most do Sremske Kamenice. On će biti najskuplji, jer je tu Dunav najširi. Koštaće više od 100 miliona evra – rekao je 2011. godine u intervjuu Večernjim novostima tadašnji gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić. U ugašenom besplatniku 24 sata 8. juna 2011. objavljen je tekst u kom se navodi da niko ne veruje da će mostovi ikad biti građeni. – Prema GUP-u planirana je izgradnja novog mosta preko Dunava u produžetku Bulevara Evropa, od raskrsnice sa Somborskim bulevarom do veze sa obilaznicom oko Sremske Kamenice. Ovaj pravac predstavlja deo glavnog pravca od auto-puta E-75 na Bačkoj strani do državnog puta II reda na Sremskoj strani. Gradnjom ovog pravca će se realizovati efikasno povezivanje magistralnih puteva na Sremskoj i Bačkoj strani Novog Sada. Izvor informacije bio je Zavod za izgradnju grada, čiji je direktor bio Bora Novaković, koji je Borovici poklonio 4,5 miliona evra na gradnju Bulevara Evrope. Ovo su samo dva od 20 citata koji se mogu naći na internetu o razvoju Novog Sada njegovim izlaskom na Dunav. Pritom ne mislim da je sporna ideja o mostu, sporno je nešto sasvim drugo. Nedopustiva je količina perfidnog spinovanja koju kao pogonsko gorivo koristi 10 ljudi koji se javnosti Novog Sada predstavljaju kao borci za očuvanje prirode i zdravlja Novosađana. Ideja o mostu promovisana je prvi put 2008 godine. I marketinški korišćena sve do 2012. godine. Nikada nisam pronašao ni jedan jedini negativni komentar. Sve do 2018. godine, nije bilo sporno ništa u vezi s mostom. Ni lokacija, niti njegova tadašnja cena od 100 miliona evra, kada su građevinski materijali bili duplo jeftiniji. Niko nije kampovao, niti se vezivao za drveće. Današnji protivnici mosta tvrde da se bore za odbranu Šodroša, Kameničke ade i Ribarca. Pitam se, ako su promenili mišljenje o mostu, kako im onda nije smetao plan da se u srce “pluća Novog Sada” instalira međunarodni auto-kamp, koji je 2008. godine bio planiran na Ribarcu. Ne mora se biti ekološki ekspert pa da se zaključi da bi izduvni gasovi, ulje i druge prljavštine koje za sobom ostavljaju stotine automobila više naškodilo Dunavu i okolnom ekosistemu od stubova novog mosta. Bile su predviđene i dve marine. Jedna između Mornarice i Štranda, a druga na teritoriji sadašnjeg kupališta “Šodroš”. Na Kameničkoj adi bila je planirana izgradnja komercijalno-poslovnog centra, hotelskog kompleksa i potencijalno još jedne marine. Brodovi i čamci takođe koriste naftu, benzin, ulje, i druge zagađivače, pa se marina ne može ubrajati u ekološke distrikte, niti oazu zdravlja na Dunavu. Ali, ekološka svest često zna da bude selektivna po političkoj liniji. Takav aktivizam nema nikakvu vrednost. On predstavlja neuspešan pokušaj da se ogoljena pristrasnost predstavi kao objektivan stav javnosti.
Današnji protivnici mosta tvrde da se bore za odbranu Šodroša, Kameničke ade i Ribarca. Pitam se, ako su promenili mišljenje o mostu, kako im onda nije smetao plan da se u srce “pluća Novog Sada” instalira međunarodni auto-kamp, koji je 2008. godine bio planiran na Ribarcu
Svi pobrojani projekti promovisani su na više međunarodnih sajmova, a izlazak Novog Sada na reku podrazumevao je izgradnju sportsko-rekreativnih objekata, hotela, komercijalno-poslovnih sadržaja. Međutim, zbog tih planova nije od tuge presvisnuo nijedan dabar. Niti je usledio egzodus komaraca i noćnih leptira. Prostor brodogradilišta, koji Borislav Novaković promoviše kao “Novi Sad na vodi” artiklulisan je 2008. godine kao građevinski interesantan prostor. Vlasnici brodogradilišta bili su prvo Vanja Bokan, koji je ubijen u Grčkoj, a potom Darko Šarić, kome se osim za švrerc više tona kokaina sudi da je iz zatvora organizvao kriminalnu grupu koja se optužuje za najteža krivična dela. Zato, opozicioni političari i aktivisti koji se protive gradnji mosta i novom GUP-u, treba da objasne građanima kako je 2008. auto-kamp predstavljao projekat zaštite životne sredine, a danas se protive zabrani gradnje hotela i povećanju zelenila za 38 hektara i izgradnji sportsko-rekreativnih terena. Dva su moguća razloga zašto 2008. godine nije bilo protesta. Ili su aktivisti smatrali da je dobro da se most gradi u produžetu Bulevara Evrope, dakle na istom mestu gde se gradi danas,ili projekte tadašnje vlasti, sadašnje opozicije, nisu uzimali za ozbiljno. Dakle nisu se bunili jer su smatrali da mosta neće biti, odnosno da tadašnja vlast nije sposobna da ga izradi. Šta god da je razlog, jasno je da se danas bune iz političkih, a ne ekoloških razloga i da su bili jatak nesposobne, obmanama naklonjene vlasti. To što se danas bune, ne predstavlja zakasnelu rekaciju, već naknadnu pamet. Vrlina i vrednost se ne podrazumevaju. Za njih se mora boriti uvek sa podjednakom dozom samouverenosti. Javni aktivizam proističe iz razmišljanja da čovek mora biti čovečan. Ali, formalno pozivanje ne proklamovane vrednosti ne sme i ne može biti alibi ispraznom licemerju.
Autor je stručnak za odnose s javnošću
