Kome i zašto smeta pominjanje bitke na Košarama

Bitka na Košarama ciljano i svesno bila izbrisana s liste istorijskih događaja. Političke elite koje su nakon 5. oktobra želele da ostanu u milosti svojih pokrovitelja sa Zapada, samoinicijativno su negirale sva zla koja je Zapad u ime demokratije počinio Srbiji

Piše: Milorad Bojović

Nikada nisu živeli plemenitiji mladići; nijedan hrabriji vojnik se nikada nije odazvao pozivu trube, niti je marširao pod bojnom zastavom. Borili su se, ne za osvajanje, ne za prinudu, već iz visokog i svetog osećaja dužnosti. Bili su kao vitezovi Svetog grala… Borili su se i ginuli za domove detinjstva. Za svoja ognjišta, za čast svojih predaka, svojih najmilijih, za svoj rodni kraj.

Ovo nije deo predgovora iz istorijske knjige posvećene borcima s Košara, a mogao bi da bude. Citirane reči izrekao je na Univerzitetu Severna Karolina 1913. godine, američki industrijalac i filantrop Džulijan Kar povodom otkrivanja spomenika studentima koju su se borili u američkom građanskom ratu.

Preživeli borci s Košara, koji su 1998. i 1999. ginuli i stradali da bi sprečili kopnenu invaziju na Srbiju, dugo su čekali da budu uvaženi. Njih je država bila zaboravila. Sve do jednog! I sama bitka, bila je proterana na margine sećanja. Bila je žrtvovana zbog ličnog uspeha nosilaca srpske demokratske revolucije. Punih 15 godina, čast, hrabrost, požrtvovanost bili su nedopuštena tema. Ključne vrednosti bile su lažna demokratizacija, kriminalizacija, tajkunizacija i privatizacija.

Bitka na Košarama pre nekoliko godina iskopana je ispod planine zaborava i ćutnje. Žrtva i podvig njenih učesnika doživelu su zasluženu afirmaciju. Košare više nisu zabranjena reč. Njima u čast dižu se spomenici, imenuju se ulice. Rešavaju se njihova ljudska i boračka prava.

Preživeli borci oformili su udruženje i otvorili svoje prostorije u Novom Sadu. Otvaranju su prisustvovali ministar odbrane Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić. Njegov predlog da jedna škola i ulica u Novom Sadu ponesu ime junaka s Košara, naišao je na odobravanje najvećeg broja Novosađana. Međutim, ta vest je izazvala i protivljenje jednog dela novosadske javnosti. Da imam manje novinarskog i propagandnog iskustva, bio bih iznenađen. Da imam manje godina, pomislio bih da je to slučajnost. Ovako, zahvaljujući iskustvu i činjenicama znam da je bitka na Košarama ciljano i svesno bila izbrisana s liste istorijskih događaja. Političke elite koje su nakon 5. oktobra želele da ostanu u milosti svojih pokrovitelja sa Zapada, samoinicijativno su negirale sva zla koja je Zapad u ime demokratije počinio Srbiji. U njihovo vreme izbrisali smo “Oluju” i “Bljesak”. Izbrisali smo sećanje na bombardovanje 1999. godine. Zaboravili smo Paštrik i Košare. Mladići koji su, kako Kar kaže, svoje živote i svoju mladost dali za odbranu države i građana, izbrisani su još jednom – zidom ćutanja koji je uspostavila vladajuća elita posle 5. oktobra 2000. godine.

Jedan deo sprskog političkog establišmenta izraslog na temeljima Titovog komunizma, prihvatio je kao suštu istinu američku propagandnu subverziju da ne treba robovati mitovima i istoriji. Kao i subverzivnu doktrinu da nije demokratski glorifikovati sopstvenu državu i naciju. Da ne treba gledati u prošlost – već živeti za budućnost, a prošlost ostaviti istoričarima i zaboravu.

Istovremeno, mit o superiornoj američkoj naciji predstavlja glavnu odliku njihove celokupne politike. Promocija američke superiornosti predstavlja suštinu svakog govora svih predsednika SAD, od njihovog ustanovljenja do danas. Mit o uzvišenoj misiji SAD da “izvozi” demokratiju u sva društva na svetu, suština je svakog filma, svake rok, pop i rep pesme, svake serije i dokumentarne emisije, svih medija. Ključni datumi američke sadašnjosti i budućnosti su događaji iz njihove prošlosti: Dan zahvalnosti i 4. juli. Prvi datum predstavlja akt lažnog kajanja u odnosu na gotovo istrebljene Indijance. Drugi označava patriotsku udicu za nove useljenike, o jedinstvu i snazi američke države i nacije.

Nedavno je američki ambasador rekao da mu nije jasno zašto Srbi stalno insistiraju na Nato bombardovanju? I da treba da se okanemo prošlosti. Uvaženi ambasador indirektno je rekao da mu smeta što se sećamo 3.500 poginulih. Ubijene dece! Srušenih mostova. Raketiranih putničkih vozova. Ugljenisanih putnika. 78 dana straha i torture! I da to treba da zaboravimo u ime demokratije. S druge strane, SAD traži da se ceo svet seća 11. septembra 2001. godine. To je dan kada su srušene kule bliznakinje u kojima se nalazilo sedište Svetske trgovinske organizacije. To je dan koji je pomogao Džordžu Bušu mlađem, da nakon objave rata islamskom terorizmu po drugi put postane predsednik, i da SAD napadnu i okupiraju desetine država širom Afrike i Azije.

Nije Amerika osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka podržavala albanski secesionizam na Kosovu zbog odanosti pravdi. Nije briga za doborbit Srbije razlog zbog kog su nasilno stvorili i podržavaju kriminalnu državu Kosovo. Nije ćutanje o bombardovanju i bici na Košarama borba za istinu.

Dakle, ne treba da se pitamo zašto borci s Košara treba da dobiju školu i ulicu u Novom Sadu, već zašto nisu ranije? I ko je i s kojom idejom hteo da suspenduje našu dužnost i obavezu da njihov junački poduhvat upišemo u anale istorijske slave? Treba da se pitamo zašto četvrt veka nakon bitke imamo potrebu da umanjujemo podvig onih koji su smatrali da borba protiv nadmoćnog protivnika nije nemoguć poduhvat kog se treba plašiti, već da je hrabro srce jače od najsjajnijeg i najsavremenijeg oružja? Kome je bilo, i kome je još uvek u interesu da njihovu žrtvu proglasi nevažnom? Kome je pogodovalo da njihovo viteštvo izbriše iz istorijskog poretka? Kome je trebao podatak da se bitka na Košarama nije dogodila, iako je u pitanju borba dostojna našeg sećanja? Ali i sećanja budućih generacija. Šta će nam to povikaće levi i anarholiberali? Svaka generacija ima pravo na svoju budućnost, bez osvrtanja u prošlost! Sećanje je važno upravo zbog budućnosti. Ne kaže uzalud Santajana: “Narod koji zaboravlja prošlost rizikuje da mu se ona ponovi u budućnosti.”

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik glasa.

Kome je bilo, i kome je još uvek u interesu da njihovu žrtvu proglasi nevažnom? Kome je pogodovalo da njihovo viteštvo izbriše iz istorijskog poretka? Kome je trebao podatak da se bitka na Košarama nije dogodila, iako je u pitanju borba dostojna našeg sećanja?