Pokloni ne mogu da zamene ljubav. Nisu supstitucija za pažnju i saosećanje. Niti su zamena za dobročinstvo i iskrenost. Pokloni su put u pokvarenost. Politika bez programa je direktan put u korupciju i uništavanje ekonomije
Piše: Milorad Bojović
U Hi Ši Minu, gradu s najviše motocikala po glavi stanovnika, američko pravilo “no money no honey”, eviluiralo je u “no motor, no honey”. Na Dorćolu i Limanu, izrodilo se u “no iPhone, no life”. Kad hoćeš da pokoriš jedno društvo, svakom stanovniku u ruke daš po jedan mobilni telefon i televizor. Kad hoćeš da pokoriš ceo svet uvedeš institut poklona. Englezi i Španci uspeli su da istrebe Indijance zasipajući ih darovima. Ćebadima i odećom zaraženim velikim boginjama. Alkoholom, koji je trebalo da ih osokoli da se odreknu etike i morala. Vaterenim oružjem, da se brže ubijaju, kako bi onda lakše došli do njihovog zlata i zemlje.
Ničeg novog nema od Kolumba i Dejvija Kroketa do Stiva Džobsa i Džefa Bezosa. Poklon je postao mera stvari. I izvor korupcije, koja se neguje svuda: u kući, školi, širem okruženju. Za promociju poklona kao najuzvišenije vrednosti međuljudskih odnosa najzasužniji su masovni mediji. Ali, treba biti pošten, mediji su samo sredstvo koje posredno oblikuje ljudsku svest. Iza svake kupoprodajne akcije stoji moć globalne moći i krupnog kapitala. Ali ta moć nije samo novčana vrednost. Poklon je sociološki fenomen. Dar je psihološki eksperiment. Poklon nije put do ljudskog srca. Poklon je put do čovekovih nagona. Do najnižih strasti. Poklon je seme, klica i đubrivo korupcije.
I tako, pod uticajem liberalnog kapitalizma, decu od malih nogu učimo nepoštenju. Novogodišnji i božićni praznici su odavno postali festivali mita i korupcije. Skupi parfemi, još skuplji modeli mobilnih telefona, firmirana obuća i odeća postali su merilo porodičnih, međuljudskih i društvenih vrednosti. Pretvarajući praznike u robnonovčanu razmenu, postali smo dobrovoljni zelenaši, koji od ljudi umesto pažnje i ljubavi iznuđuju materijalnu ili finansijsku korist. I tome učimo našu decu.
Roditelji poklanjaju da bi bili voljeni. Deca insistiraju na poklonima da bi volela roditelje. I svoju ljubav određuju prema vrednosti poklona. Najpogubniji je institut proslave rođendana. To je postao najortodoksniji korupcionaški pir. Voljenije su one tetke, ujaci, stričevi, babe i dede, koji daju više keša, ili kupuju skuplje bicikle, ili patike. Na isti način se valorizuje ljubav majki i očeva. Roditelj koji je skloniji da se žrtvuje diktatu konzumerizma, ima veće šanse sa u dečijem sistemu vrednosti dobije povoljnije mesto.
Sledeći te obrasce razumevanja života i prijateljstvo je postalo monetizovana kategorija. Snagu prijateljstva više ne određuje iskrenost – nego solventnost. Prijatelje koji ne donose poklone brišemo iz imenika. U najboljem slučaju prestajemo da im odgovaramo na pozive i poruke, pod izgovorom ogrome pretrpanosti poslovnim obavezama. Prijatelji poklanjaju i primaju poklone da bi zavredili poštovanje. Oni koji nemaju šta da daruju osim poverenja, iskrenog srca i odanosti, gube na ceni. Postaju izlizana moneta. Uznemiravajući faktor. Sumnjivcima s lošim namerama proglašavamo osobe koje su sklone iskrenoj kritici naših mana. Koje su uvek raspoložene da iskreno kažu gde grešimo, da nas opomenu da smo potali robovi gordosti i taštine. Da nas podrže kad nam je teško. I da nam kažu da je u dobru lako dobar biti. No, neoliberalna filozofija neguje upravo ono što prijatelji kritikuju, sujetu, taštinu i gordost. Nisu Tvitet, Instagram i Fejsbuk, osmišljeni da bi ljudi postali bolji, već da bi u njima probudili najniže instinkte i porive. Mržnju. Zavist. Pakost. Zluradost. Podsmeh. Cinizam. Lukavstvo. Zato danas niko ne voli kada mu kažeš da negde greši. Svi traže panegirike. Hvalospeve. Neiskreno obožavanje svakog gesta, postupka i odluke. Tako se prijateljstvo pretvorilo u najordinarniju teodiceju licemerja.
Ka čemu teže sledbenici i protagonisti levoliberalne doktrine u Srbiji može se videti iz božićnih čestitiki gradonačelnika sa Zapada. Oni kažu: “Božić je vreme darivanja i proslave ljubavi. Ova ljubav se otkriva kroz poklone, ukrase, zabave, dobrotvorne akcije i sve vrste proslava koje zajedno delimo tokom meseci i nedelja koje prethode Božiću.”
Ko smatra da grešim, neka se zapita kako je moguće da stariji brat mlađem bratu pokloni 32 stana na različitim adresama u Beogradu. Da nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom životne sredine, uoči izbora dobiju 30 miliona na poklon, a ne objasne ko im je poklon dao i iz kojih razloga. Razumeće kako je moguće da jedan medijski tajkun samom sebi pokloni engleski fudbalski klub, i isto tako će shvatiti zašto nije moguće da narod pokloni poverenje političarima bez plana, vizije i programa.
Pokloni ne mogu da zamene ljubav. Nisu supstitucija za pažnju i saosećanje. Niti su zamena za dobročinstvo i iskrenost. Pokloni su put u pokvarenost. Politika bez programa je direktan put u korupciju, zatvaranje fabrika i uništavanje ekonomije.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik
Ko smatra da grešim, neka se zapita kako je moguće da stariji brat mlađem bratu pokloni 32 stana na različitim adresama u Beogradu. Da nevladine organizacije koje se navodno bave zaštitom životne sredine uoči izbora dobiju 30 miliona dinara na poklon, a ne objasne ko im je poklon dao i iz kojih razloga
Milorade Vi i vasi to najbolje znate… 🙂