Lažna rusofilija i patološka evrofilija

Nastojeći da politički profitiraju od iracionalnog emotivnog disbalansa dela nacije, celokupna opozicija zloupotrebljava Skupštinu Srbije za lični marketing

Piše: Milorad Bojović

Nedokazana medicinska pretpostavka jeste da svaki prosečan Srbin najviše voli svoju porodicu. Ko čita opozicione medije može zaključiti da polovina Srba ostatak emocija čuva za Putina, a da druga polovina svoje srce poklanja Zapadu. Engleskoj, Americi, Francuskoj, i Nemačkoj. Niko ne insistira na ljubavi prema Srbiji. Umesto toga, nastojeći da politički profitiraju od iracionalnog emotivnog disbalansa, za koji veruju da je ispravan, celokupna opozicija zloupotrebljava Skupštinu Srbije za lični marketing. Kompletna levoliberalna i lažno zelena opozicija, uporna je u nastojanju da nam dokaže da sunce izlazi na zapadu. Funkcioneri bivšeg i novog DSS-a, po ugledu na ideologa Matiju, javno tvrde da bi obe ruke, a naročito desnu, dali za Putina i Rusiju. O evroatlantskim zabludama prvih ne treba pisati, jer su patologija. One su, kako ih oni doživljavaju na servilni i podanički način, potrošena priča. Kao što su i njihovi politički programi priča bez potencijala i budućnosti. Zato je svako njihovo nastojanje i svaki pokušaj da Skupštinu Srbije pretvore u svoj megafon pogrešna i bezvredna zabluda. Rusofili iz korustoljublja su još neprincipijelnija i kontradiktornija pojava. Privatno, mnogi od njih su naklonjeni drugim vrednostima. Takva rusofilija je politički alat, sredstvo koje je kreirano na osnovu zaključka da veliki broj Srba istinski voli Rusiju i Putina. I pošto je takva ljubav izvesna iracionalnost, onda je zgodna za zloupotrebu i manipulacije. Koalicija NADA, Novi DSS i njihov lider Miloš Jovanović zloupotrebljavaju Skupštinu Srbije da bi štitili svog funkcionera Branislava Ristivojevića, kog je Savet Pravnog fakulteta još letos smenio s mesta dekana zbog samovolje i gubitka poverenje kolektiva. Jovanović i Novi DSS tri meseca kasnije iz naorodnog parlamenta plasiraju spin da je smena politički inspirsana i da je Ristivojević smenjen samo zato što je jedan broj studenata vodio u ambasadu Rusije da se raspitaju o programima stipendiranja.

Ne ulazeći u pravnu pozadinu slučaja, očigledno je da postoji nekoliko logičkih i političkih zanimljivosti u celom slučaju. Ristivojević je bio dekan od 2018. godine, kako to da mu je Rusija na srcu zaigrala tek nakon izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba? Imao je četiri godine da studente vodi na druženja u rusku ambasadu, ali nije. Zašto je to uradio tek nakon što je Rusija ušla u sukob sa Ukrajinom? Je li znao da mu se priprema smena, pa je posetu ambasadi iskoristio kao albi, da bi kasnije on i njegova stranka probegli politizaciji? I to s dvostrukom namerom. S jedne strane da bi dokazivali da je Ristivojević žrtva političkog progona. I da, s druge strane, svoju stranku i koaliciju prikažu kao velikog zastupnika ruskih interesa. Nameće se pitanje kom Ristivojeviću verovati? Onom koji je sa Bojanom Pajtićem i Nenadom Čankom pravio nezavisnu Vojvodinu, ili ovom koji se sada pojavljuje kao zagovornik ruskih interesa? Neustavna paradržavnost Vojvodine, kojoj je kumovao na kraju Pajtićeve vladavine, dijametralno je suprotna njegovoj aktuelnoj rusofiliji.  Podsećanja radi, Ristivojević je u aprilu 2021, kao dekan Pravnog fakuleteta poslao apel javnosti, u kom, se prilikom izbora rektora Novosadskog univezriteta postavio kao tvrđi autonomaš od Nenada Čanka. Novopečeni rusofil, tvrdio je da Ministarstvo prosvete nema prava niti mogućnost da se meša u odluke pokrajinske administracije, niti da sprovodi inspekcijski i upravni nadzor. Kad se raskopča njegovo specifično značenje, Ristivojevićev apel o odbani autonomije Vojvodine, ide u smeru pozicija koje su od 2008. do 2016. godine zastupali Bojan Pajtić i Nenad Čanak – stvaranju državnosti Vojvodine! Ristivojević 2012. godine, kao predsednik Pokrajinskog odbora DSS-a nije glasao protiv novog Statuta. Umesto da glasa protiv, napustio je odlučujuću sednicu statutarnog saveta. Navodno nije želeo “da svojim prisustvom da legitimitet lošem nacrtu teksta Statuta”.  Politički analitičari i pravnici tvrdili su tada da je na ovaj način Pajtiću omogućeno da se izvuče iz “statutarne krize”, i produži vladavinu do 2016. godine.

Čemu uče studente? Da pravo nije kategorična nauka i da može da se prilagođava ličnim potrebama! Da zakoni mogu da se tumače u skladu s dnevnopolitičkim interesima, i da umesto svoje, treba voleti druge države!

Zanimljivo je i to da Jovanović i Ristivojević nemaju iste poglede na autonomiju Novosadskog univerziteta. Ristivojević je prošlog leta tvrdio da je Ministartvo obrazovanja sprovođenjem inspekcijskog nadzora na Pravnom fakultetu, prekršilo Ustav i narušilo autonomiju Vojvodine i Univerzitita. S druge strane, Jovanović zahteva da se Skupština Srbije, kao najviše zakonodavno telo, pozabavi slučajem Ristivojevićeve smene, i natera Pravni fakultet da ga vrati na mesto dekana. Obojica su profesori prava. Pitam se čemu uče studente? Da pravo nije kategorična nauka i da može da se prilagođava ličnim potrebama! Da zakoni mogu da se tumače u skladu s dnevnopolitičkim interesima, i da umesto svoje, treba voleti druge države! Interese Srbije neće zastupati niko osim nje same. Ni Moskva ni Vašington. Ni Peking ni Brisel. Ono što opoziciji nije jasno, jasno je građanima. Zato je 2,3 miliona ljudi u prvom krugu glasalo za Vučića. Građani znaju da postoje dva koncepta. Jedan je Vučićev, koji garantuje razvoj ekonomije, veće plate i penzije, nova radna mesta i nezavisno vođenje politike i od Zapada i od Istoka. I opozicioni koji se zasniva na idolopoklonstvu evroatantskoj zajednici, ili Rusiji. Taj koncept Srbiji ne nudi ništa!

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik