Nasilna pobuna profesionalnih demonstranata nije demokratski čin nego akt negiranja slobode. Akt nasilja!

Da li je sprovođenje diverzija protiv kapitalnih gradskih investicija svojstveno progresivnoj
ideologiji? Nije! Uzurpacija prava nije pravo!

Piše: Milorad Bojović

Novi novosadski i srpski ekolozi su novi proleteri. Njihova ekologija nije borba za zaštitu
prirode. Ona je politički pokret koji zastupa interese jednog, uglavnom zapadnog krupnog
kapitala protiv drugih investitora. Dokaz za to su nedavna dešavanja na Šodrošu. Pre 11
godina, kada je trebalo da se gradi parama evropskih bankarskih institucija, uz visoke
kamate, most je predstavljao razvojni projekat. Sada kad se gradi jeftinijim kineskim
novcem most je proglašen za neprijatelja prirode. Osim toga, ekologija, kakva se praktikuje kod nas ima i elemente palanačkog duha. U njenom fokusu nije bolji život za sve, nego odbrana ličnog komfora. Neka trpe stotine hiljada, radi monetizovanog kaprica nekolicine.
S druge strane, neobično je kako smo globalizam lako prihvatili samo u onim oblastima u
kojima smo trebali da zadržimo svoju posebnost. U svemu drugom, što smo trebali da
usvojimo, ostali smo provincijalci. Arhitektura je najočigledniji dokaz civilizacijske
razvijenosti jednog društva. I samo se tu protivimo najboljim dostignućima zapadne
civilizacije, a u svemu drugom smo lako pristali da svoj identitet trampimo za dominirajuće
obrasce vrlog novog sveta. Celokupna kultura je izgubila individualnost i postala kopija. Naši filmovi su falsifikat Holivuda. Naša književnost oponaša francuske, engleske i američke obrasce. Pišući za Ninovu nagradu, autori stvaraju kao epigoni dobitnika Gunkura. Umetnici su postali roba na tržištu. Njihova umetnička vrednost meri se snagom negativnog odnosa prema vrednostima srpskog društva. Nije važno originalno kulturno nasleđe na ceni su samo imitacije "dostignuća" zapadne civilizacije. Nije važan Kosovski mit. Nije bitan Njegoš.
Nevažni su Andrić, Crnjanski, Dučić, Nastasijević, Raičković, Kiš. Epska književnost je
neracionalna, nacionalistička, mitomanska i zla fantazmagorija prošlosti koja opterećuje
budućnost. Folklor i narodna lirika proglašeni su za retrogradnu, seljačku nedostojnost
koje se treba stideti. Na svojim grudima rado nosimo simbole drugih država, a svojih se
gnušamo. Kad ih vidimo na našim zgradama, proglašavamo ih za neprijatelje ljudskih
sloboda. Srpska vojska je simbol sramote, dok su Nato trupe simbol čestitosti.
U Novom Sadu, ali i drugim gradovima skoro svaka investicija biva osporavana. Uvek od
istih ljudi. Uz pogrešnu argumentaciju. Nekad se brani duh prošlosti. Nekad se apostrofira
narušavnje potencijala budućnosti. Bez utemeljenja u istini.

– Često, nažalost, čak suviše često, spremni smo da odgovorimo kako grad, ovakav kakav
je danas, nije čoveku prijateljski naklonjena sredina. li čak i kad odgovorimo negativno, ni
tada nismo razjasnili drugo polovinu problema. Šta je to što je bilo;prijateljsko; u starim gradovima, šta je bio njihov humani smisao i kako da ga danas rektrospektivno otkrijemo i definišemo? Drugim rečima, ako smo skloni da poverujemo da je grad našeg vremena izgubio unutrašnje razloge svog postojanja (to je isto kao i reći da je izgubio smisao, a možda čak i razum) – pisao je arhitekta Bogdan Bogdanović. Ako je grad izgubio smisao, kako tvrde anarhisti, kako onda Novi Sad postaje sve privlačnije mesto za život? Kako postaje poželjniji? Zašto svi hrle u njega? Iz Srbije, ali i iz inostranstva? Kako njegov budžet biva sve veći? Čime toliko fascinira strance, ako nama nije po volji? Posebnost i različitost su samo pokliči na usnama lokalnih političara i NVO sektora, koji zdušno rade na njenom brisanju. Samo marketinške i političke kampanje koje služe za poništavanje lokalnih vrednosti. A svaki novi most je kapitalna vrednot za sve Novosađane. Suprotstavljanjem projektima razvoja, i odlukama demokratski izabranih institucija levi liberalizam negira samog sebe. Nasilna pobuna profesionalnih demonstranata nije demokratski čin. Ona je akt negiranja slobode. Akt nasilja. Slobodni izbori su demokratski akt koji predstavlja temelj društva. Vlast legitimitet dobija na izborima većinom glasova. I nijedna primedba koja kao argument koristi tvrdnju da za vlast nisu glasali svi, nema nikakav legitimitet. Ni pravni. Ni politički. Niti sociološki. Ruso ne kaže bez razloga da je zakon većine glasova jednom morao biti usvojen jednoglasno.
Demokratija ne može da zadovolji svaki privatni interes svakog pojedinca. Svake
individue. Pogotovo ne osoba koje se diverzijom bave kao profesionalnim zanimnjem. Ako
je mišljenje grupe diverzanata važnije od potreba svih, onda je to anarhija. Demokratija je
univerzalna. I bavi se opštom dobrobiti. Pravilno shvaćene odredbe društvenog ugovora
znače da se svaki pojedinac odriče dela svojih prava u korist cele zajednice.
Da li je sprovođenje diverzija protiv kapitalnih gradskih investicija svojstveno progresivnoj
ideologiji? Nije. Uzurpacija prava nije pravo. Blokade, incidenti, širenje dezinformacija,
obmana i laži predstavljaju nasilje nad demokratijom.
– Svaki zakon bio bi uzaludan, kad ne bi postojalo telo koje u prirodnom stanju ima moć da
izvrši taj zakon i time sačuva nevine i obuzda prestupnike – smatrao je Džon Lok.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Ako je grad izgubio smisao, kako tvrde anarhisti, kako onda Novi Sad postaje sve
privlačnije mesto za život? Kako postaje poželjniji? Zašto svi hrle u njega? Iz Srbije, ali i iz inostranstva? Kako njegov budžet biva sve veći? Čime toliko fascinira strance, ako nama nije po volji?