Nasušna snaga sećanja

Piše: Milorad Bojović

Zašto stalno pišeš protiv opozicije? – pita me prijatelj pre nedelju dana. – Zato što opozicija hoće da bude vlast, odgovorio sam mu. A biti na vlasti znači imati priliku da nešto napraviš, ili da sve upropastiš. Kritiku pretendenata na vlast zasnivam na njihovom minulom radu, koji je opterećen korupcionaškim aferama i katastrofalnim rezultatima na svim poljima.

Ma kako izgledalo da je to nedokučiva aktivnost za posvećene, u politici je kao i u životu sve uporedivo. I sve je proverljivo. A rezultati političkih stranaka koje su opozicija danas, a žele da budu vlast sutra, bili su očajni kad su bili vlast juče. I zato oni nastoje da insistiranje na njihovim lošim učincima predstave kao nedoličnu aktivnost. Kao deplasirano nagvaždanje. Jer, samo ako se birači ne sećaju njihovih promašaja, mogu ih privatiti kao novu mogućnost.

Da bi sakrila sve o sebi, opozicija u stilu udavače na lošem glasu, s mnošvom mana i sijasetom nepriličnih avantura, pokušava da vrline drugih udavača prikaže kao veće mane od vlastitih nedostataka. Sa stanovišta pragmatičnosti, kao makijavelističkog pogleda na stvarnost, opravdano je sve što obezbeđuje dobar rezultat.

Međutim, vuk dlaku menja ali ćud nikada, reče davno srpski narod. Narodne mudrosti su istinite. Zasnovane su na kolektivnom iskustvu. A njegovoj analizi.

Uzalud lopov tvrdi da je postao pošten. Svaki čestit čovek zna, da okolnosti stvaraju izazove kojima je teško odoleti. Tačnije, ne postoji lopov s dobrim namerama. Postoji samo maskirana pritvornost. Čim dođe u priliku ponovo bi radio samo ono što najbolje ume – posvetio bi se krađi.

Prevarant nudi samo dva izbora. Da te prevari odmah, ili kasnije.

Konkretno. Opozicija, koja radi sve da sutra bude vlast, juče, dok je bila na vlasti, ima sledeće katastrofalne rezultate.

Auto-putevi. DS je 12 godina završavala auto-put Subotica-Novi Sad, koji je započet još u vreme dok vladavine Slobodana Miloševića. Posle 12 godina put je bio u još gorem stanju. Jedino su jednom svom potpresdedniku i minustru iz Subotice, uspešno namestili posao postavljanja kablova za interenet uz auto-put. Nikad nismo saznali jesu li kablovi postavljeni, ali su pare naplaćene.

Pruge. Nijedan novopostvaljeni pružni prag. Nijedna šina. Ali jesu uspešno zatvorili i prodali u staro gvožđe nekoliko važnih pruga u Vojvodini.

Mostovi. Jedan. Onaj Đilasov. Nepotreban, i još nepotrebnije skup. I jedan Pajtićev u Vrbasu, na kom je bila čak okačena i tabla s zlatotiskom da “most građanima poklanja Pajtić”. Istina je da su oba mosta izgrađena parama ispumpanim iz budžeta, Beograda i Vojvodine.

Obrazovanje. Dolaskom DS-a na vlast, Srbija postala eldorado za privane škole i fakultete. Obrazovanje svedeno na menicu bez pokrića, a đaci, studeni i njihovi roditelji u pokretni bankomat. Znanje je postalo nepotrebno, postala je bitna samo diploma.

Zdravstvo. Uvedene liste čekanja, kao najgori oblik korupcije, preko kog se trgovalo ljudskim životima.

Međunarodna politika. Izgubili su sve što je Milošević sačuvao u ratu. Da su potrajali još samo dve godine, Srbija ne bi bila veća od Beogradskog pašaluka.

Privreda. Ugašene sve najvažnije fabrike. Bez posla ostalo 800.000 ljudi.

Nasleđe koje ne obećava. Svesna da im ne ide u prilog, opozicija nastoji da nam zabrani pravo na sećanje, jer im to omogućuje da loše sposobnosti ponude kao dobitak. Srbi nisu veliki poklonici Šekspira, ali znaju da đavo može citirati Sveto pismo za svoje potrebe.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću