Nema nikakve tajne u vezi s gradnjom u Novom Sadu, Šodroš je najobičnija manipulacija

Most, protiv kog se opozicija buni, bio je od 2008. do izbora 2012. godine, strateška tačka u promociji Demokratske stranke. U svim obraćanjima tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, njima bliskih arhitekata i liberalne javnosti, predstavljao je orijentir razvoja i budućeg uspeha

Piše: Milorad Bojović

Majstor diverzije Gi Debor kaže da se manipulacija istinom može zasnivati na 15 elemenata. Političari preferiraju samo dva – promenu motiva i promenu okolnosti. Opozicija ciljano mistifikuje Šodroš, stvarajući sliku da se tamo nešto tajno radi, kako bi motiv premestila na teren iracionalnog, u kom se oni najbolje snalaze. Zato uporno tvrde da se na Šodrošu ne priprema teren za četvrti novosadski most, koji će preporoditi grad, već za trenutno nepostojeći projekat Novi Sad na vodi. S druge strane, aktivisti koji organizuju proteste, posle četiri meseca tvrdnji da je most nepotreban, sada tvrde da je most potreban, ali na drugom mestu. Knjige kriznog PR-a kažu da mistifikovanu stvar treba demistifikovati. Nema nikakve tajne u vezi s gradnjom mosta na Dunavu kod Novog Sada. Šodroš je najobičnija manipulacija. Taj most ucrtan je u GUP-u gradskim planovima od 1951. godine. Nalazio se  i u Genralnom planu koji je važio do 2021. Taj plan usvojen je 2000. godine, kada je Borislav Novaković, koji sada protestuje protiv mosta, bio potpresednik Skupštine grada, i koji je u predsedavao sednicom kada je plan usvojen. U tom planu je ucrtan most u produžetku Bulevra Evrope. Istom onom Bulevaru Evrope zbog kog je protiv Novakovića vođen sudski postupak za nestanak 4,5 miliona evra. On se tog postupka ratosiljao tako što je samog sebe prijavio prekršajnom sudu, da bi se na tu odluku pozvao u krivičnom postupku. Tu nije kraj apsurdima. Taj most, protiv kog se Novaković, aktivisti i zeleni levičari bune, bio je od 2008. do izbora 2012. godine, strateška tačka u promociji Demokratske stranke. U svim obraćanjima tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, cele stranke, njima bliskih arhitekata i liberalne javnosti, predstavljao je orijentir razvoja i budućeg uspeha. Bio je to ključni most za napredak Novog Sada. Promovisan je na više sajmova investicija. Objašnjavano je da će koštati oko 120 miliona evra, i da će ga finansirati Evropska investiciona banka. U toj informaciji leži ključ svih problema. Svih protesta. Nije sporan most. Njima smeta što se most gradi kineskim parama. Zato napadaju policiju. Zato sprečavaju radove. Problem je što se most gradi parama koje dolaze iz drugih, evropskim bankama neprihvatljivih izvora. Dakle, nema nikakve opasnosti po Šodroš. Nikad je nije ni bilo. Drveće koje brane predstavlja izgovor. Da bi se izgradili stubovi mosta, treba pripremiti teren. Proveriti da li ima mina, i ukloniti nekoliko stabala drveća koje se nalaze na trasi stubova mosta. Ako opozicija ima neka naučno-tehnološka saznanja da je stubove mosta moguće graditi, a da oni ne dodiruju zemlju, neka odmah dostave ta otkrića. Kažu – most će prolaziti blizu zgrada na Bulevaru Evrope. Pošto su Bulevar Evrope i te zgrade postojale i 2008. i 2012, pitam se kako tad promoteri mosta nisu brinuli o građanima koji tamo žive? To, naravno nije ni u kakvoj konekciji sa istinom. U propagandi se to zove promena okolnosti. Izgovor uz pomoć kog se zamagljuje glavni razlog protivljenja, a to je činjenica da će izgradnja mosta zauvek onemogućiti opoziciju, aktiviste, konceptualiste, i druge političke avanturiste da u naredne dve decenije dođu na vlast. Kad se stvari ogole i demisfitifikuju, jasno je da je četvrti most preko Dunava nasušna potreba Novog Sada. Iz mnogo razloga. Neophodno je da Most slobode postane gradski most. Da se stanovnici Limana 1 i 2 ne guše u izduvnim gasovima. Da se smanje automobilske gužve. Da teretni i tranzitni saobraćaj više ne prolazi kroz centar Sremske Kamenice, već tunelom ispod Fruške Gore. Da Sremska Kamenica prestane da bude tranzitna zona. On će skratiti vreme putovanja iz Bačke u Srem, za celih 40 minuta, jer više niko neće morati da se penje uz Iriški Venac, nego će prolaziti ispod Fruške gore. Uz to, štedeće gorivo, i unaprediće bezbednost. Protiv tog mosta ne može biti niko ko vozi automobil. Ne može biti niko ko želi dobro građanima. Pri tom ne mislim samo na Novosađane. Taj četvrti most biće koristan za građance cele Vojvodine, i Srbije. Protiv mosta su i stranke koje tvrde da je ekologija smisao njihvog postojanja i bavljenja politikom. Oni dolaze u Novi Sad i sukobljavaju se s policijom. Ali, niko od njih se ne oglašava kad se na krivinama Iriškog venca prevrne cisterna sa sumpornom kiselinom. Ako se brinu o ekologiji morali bi znati da će novi most i tunel smanjiti saobraćajne nesreće i ekološke akcidente. Da bi se stvari razumele mora se čitati. Ali ne vesti u opozicionim tabloidima, već planska dokumentacija, zakonska, podzakonsna i druga akta. To su pouzdani izvori informisanja. Sve drugo je interpretacija, koja je irelevantna za istinu. Da su čitali, kao što nisu, znali bi da su njihovi sadašnji koalicioni partneri, planirali da grade hidroelektarnu kod naselja Futog u Novom Sadu. Tu informaciju bi našli u Prostornom planu Srbije. Futog je važno istorijsko mesto. U Futogu je Johan Štraus Mlađi komponovao Na lepom plavom Dunavu, iz Futoga je vojvoda Eugen Savojski pripremao i vodio bitku na Vezircu, u Futogu je boravio Alfred Edmund Brem. Futog je deo grada Novog Sada, sa 20 hiljada stanovnika i ne postoji objašnjenje na koji način bi tim stanovnicima u ekološkom i zdravstvenom smislu pomogla hidrocentrala? Niti na koji bi način to doprinelo odbrani od poplava Novog Sada. U isto vreme, aktivisti i zeleni levičari brane Šodroš od stubova mosta, a njihovi koalicioni partneri su ga bili predvideli kao prostor za gradnju komercijalnih objekata. Hotela, kafana i supermarketa. Očigledno je. Protiv novog mosta nema nijednog argumenta. Svi su u njegovu korist.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Borba za drveće na Šodrošu uz pomoć kog se zamagljuje glavni razlog protivljenja, a to je činjenica da će izgradnja mosta zauvek onemogućiti opoziciju, aktiviste, konceptualiste, i druge političke avanturiste da u naredne dve decenije dođu na vlast