Stvari koje su prošle, baš kao u pesmi Milete Jakšića, u sadašnjosti se nikada ne prikazuju kakve su zaista bile. One su uvek zaodenute koprenom romantične obmane, uparađene u uniformu preteranog ulepšavanja i predstavljaju uobrazilju. Izvitopereni utisak neobjektivne predstave
Piše: Milorad Bojović
Samo se tri stvari mogu učiniti s jednom ženom – rekla je jednom Klea. – Možeš je voleti, možeš patiti zbog nje i možeš je pretvoriti u literaturu. Novi Sad, isto tako, kao u masetralnom romanu Lorensa Darela “Aleksandrijski kvratet”, možeš voleti, patiti zbog njega, ili ga pretvoriti u literaturu. Postoji jedan mali broj Novosađana koji su ljubav prema svom gradu pretvorili u patnju za prošlim vremenima. Bilo jednom – to je sintagma koja ih pokreće i čini suštinu njihovih života. Oni su zatočenici nepostojećeg vremena. Hvalitelji uobrazilje. Njihova prošlost, sadašnjost i budućnost predstavaljaju neracionalnu, ograničenu kategoriju, zasnovanu na uspomeni na vlastitu mladost.
Međutim, malo ko kroz lavirinte prošlosti ide sa legitimacijom istražnog organa koji traga za apsulutnom istinom. Stvari koje su prošle, baš kao u pesmi Milete Jakšića, u sadašnjosti se nikada ne prikazuju kakve su zaista bile. One su uvek zaodenute koprenom romantične obmane, uparađene u uniformu preteranog ulepšavanja. Prust je rekao da čovek u ime dostojanstva mora da se odredi prema činjenicama, a ne da ih iskrivljuje prema svojim idejama. A nostalgija je razmetljivost nedostatka činjenica. Ona je uobrazilja. Izvitopereni utisak neobjektivne predstave. A ubrazilja ima moć da menja i kombinuje predstave po slobodnoj volji. Život miran, tih, bio je primeren algoritmu varoši. Softveru grada koji teži da postane megapolis primerene su druge ambicije, jer su životne potrebe ljudi potpuno drugačije. Razvoj grada prema pravilima prošlosti predstavlja anahronizam. Ili, što bi rekao Engels, flagrantnu protivurečnost opšteprihvaćenim pravilima razvoja savremenog čovečanstva. Nejasno je zašto bi vizija budućnosti grada zavisila od inventara njegove socrealističke prošlosti. Niti je to najsjajnija tačka u njegovom urbanističkom i estetskom razvoju, niti budućnost njome treba da bude uslovljena. Novi Sad je filharmonija mnogih različitosti i bogatog nasleđa. Novi Sad nije jednostavno odrediti jednim vremenom, jednom epohom. U njegovim ulicama, fasadama zgrada, vazduhu koji se diše postoji više od 20 različitih pogleda na svet. Postoji više od 20 različitih ljubavi. Više od 20 patnji. Preko 20 načina da se izjavi ljubav. Da se tuguje. Postoji više od 20 mogućnosti za iskazivanje egzistencijalne tuge, kako bi romantični, učeni ljudi nazvali depresiju. Ali ne postoji 20 interesa, već samo jedan. Zajednički interes svih Novosađana jeste razvijen grad, koji predstavlja moćan finansijski, privredni i univerzitetski centar. Po meri nas, koji u gradu živimo, ali i po meri razvijenog čovečanstva. Jer da je drugačije, ovaj grad nikada ne bi predstavljao tačku okupljanja. Epicentar susretanja. Razmene iskustava, emocija. Raskršće sudbina. Umesto toga bio bi inicijalna kapisla, detonator, upaljač i fitilj razdora. Ali nije. Novi Sad je tačka ujedinjavanja i povezivanja.
Ubrazilja ima moć da menja i kombinuje predstave po slobodnoj volji. Život miran, tih, bio je primeren algoritmu varoši. Softveru grada koji teži da postane megapolis primerene su druge ambicije, jer su životne potrebe ljudi potpuno drugačije
Ogist Kont smatra da progres i poredak predstavljaju nerazdvojivu kombinaciju, dva imperativna uslova i glavni izlaz svakog uređenog političkog sistema. Progres nije imaginarna stvar, već nasušna potreba. Novosadski književni velikan Aleksandar Tišma u romanu “Upotreba čoveka” zabeležio je sledeće:
– Onaj koji je prvi u Novom Sadu prihvatio kuću bečkog tipa bio je u prednosti pred starinski opremljenim trgovcem, pijačarom, a na sličan način intelektualac koji nauči da se koristi knjigama što su u upotrebi kod većih i razvijenijih naroda doći će do većih rezultata nego onaj koji čeka dok novina stigne do njega.
Novi Sad i Aleksandrija od prošle godine imaju potpisan Sporazum o saradnji u više oblasti. Od kulture do zaštite životne sredine. Činjenica je da su oba grada ovim sporazumom dodatno unapredila svoj kosmopolitski duh. Međutim, Novosađani mogu mnogo da nauče iz ovog prijateljstva. Svetionik, jedno od čuda stare civilizacije danas je ključni reper uspona zapadnog sveta. Empajer stejt, Kip slobode, Ajfelova kula, bilbordi moći savremenog sveta, predstavljaju upozoravajući plagijat kojim nove imperije pokazuju svoju dominaciju koristeći reference stare moći. Budući da je Aleksandrija nastala kao plod jednog velikog sna, jedne velike želje da u istoriji čovečanstva bude upisana po velelepnim projektima i planovima, to može pomoći Novom Sadu da nadiđe, nadraste, prevaziđe svoj strah od uspeha. Svoju fobiju od prosperiteta. Da se odrekne svoje antiprogresivne uskogrudosti, zavisti, mržnje, pakosti i destrukcije. Komparativna analiza otkriva još nešto. Prošla je šezdeset jedna godina otkako je Andrić pobedio Darela i dobio Nobelovu nagradu za kolosalno delo “Na Drini ćuprija”. Andrića bi danas Novosađani proglasili nepodobnim piscem, zbog njegove racionalne sklonosti da Višegradski most, kao potrebu Otomanske imperije i Evrope proglasi za antipod samoživim zabludama malog broja lokalnih interesnih grupa. Novi Sad, umesto u prošlost treba da gleda u budućnost. Da ne zaboravljajući nijedan stadijum svoje istorije planira šta će biti za 25, 50, ili 100 godina. Gde će se nalaziti u odnosu na sebe, na Vojvodinu, Srbiju, region, Evropu i svet.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
