Novi pokušaj lova u mutnom Čankove Lige

Kao što je pre šest godina odlučila da u zavetrini”komunalne koalicije” sačeka bolja vremena, tako je i sadašnja odluka Lige čist politički manevar. Fingirani zaokret, preko kog nastoje da ostvare novi politički pritisak i izvuku lični benefit za partijske funkcionere

Piše: Milorad Bojović

Vest o izlasku Čanka iz novosadske vlasti nije tronula nikog. Novosađani znaju da je od svog osnivanja Liga socijaldemokrata Vojvodine bila paravan za lični prosperitet grupe ljudi. I zato danas, kad čuju da ligaši izlaze iz gradske vlasti znaju da to ne rade zbog građana, nego zbog ličnih interesa. LSV je funkcionisala, funkcioniše i funkcionisaće kao interesna grupa. S druge strane je bila jedna druga grupa koja je za vreme dok su LSV i Čanak, zajedno s Demokratskom strankom, isisavali novosadske i vojvođanske finansije, bila zanemarena – to su građani.

Ako je među Novosađanima i bilo onih koji su istinski verovali da bi bolje živeli bez Beograda, nakon 30 godina Čankove borbe za njihova prava, gotovo da nema više nijednog. Do tog dubinskog razočaranja došlo je iz više razloga. Kao prvo, kod malog broja zavedenih Novosađana do otrežnjenja je došlo nakon što su 30 godina gledali najvećeg borca za samostalnost Novog Sada kako se klovnovski upinje da neprestano bude gost beogradskih televizijskih pričaonica. Neprestanim nastojanjem da bude u društvu mrskih Beograđana, rasprišio je sve gromovite izjave i tvrnje o beogradskoj nadmenosti, o tutorskoj nastrojenosti beogradske elite glede Novog Sada. Građanima je postalo jasno da je posredi izgrokaz. Solemnizovani vodvilj čiji cilj nije jačanje Novog Sada, Vojvodine i Srbije, već njihovo slabljenje. Pod dva, autonomaštvo se nije bavilo idejom progresa, već političkom diverzijom, zasnovanoj na želji da se odbrane nasleđene i stvore nove privilegije za sebe, i jedan uski krug istomišljenika. Te namere evoluirale su s vremena na vreme, ali u sve pogubnijem smeru, u odnosu na građane. LSV i Čanak su autonomaštvo s tendencijama secesionizma, skandal, konflikt i obmana koristili kao najpodesnije sredstvo da se izazove najsnažniji mogući utisak kod stranih centara moći, jednog dela javnosti i kod političih stranaka s kojima su sarađivali. I što su građani lošije živeli, Čanku i njegovoj stranci bivalo je bolje. Što su podele u društvu na elitu i na krezubu, nedostojnu rulju, kojoj uz pomoć političkog inženjeringa treba oduzeti pravo da odlučuje o svokoj sudbini, Čanak i njegova stranka bivali su uspešniji. Vređali su ideološka, nacionalna, verska i politička uverenja srpskog stanovništva. Denuncirali Srbiju gde god su stigli. U upravljanju preduzećima usavršili su efekat finansijskog protočnog bojelra. Kumovali su mnogim internacionalnizacijama vojvođanskog pitanja, učestvovali u brojnim skandalima. Pojedinci su tukli ljude, a kriminalce zvali braćom i fotografisali se sa njima. A kad su anarhističke ugrožavale demokratiju i institucije društva ćutali su. Političko prebrojavanje svih Čankovih javnih nastranosti podsećalo bi na Senekin govor – o “pretvorbi božanskog Klaudija u tikvu.” Ili, što bi rekao Borislav Pekić:

– Sećam se jednog svoj poznanika koji je, sišavši sa aviona u vreme jedne od onih perpetuirajućih irskih bombaških akcija, kazao da bi on, ako bi mu se dalo, irski problem rešio dok okom trepneš. Ja ne sumnjam, jasno mi je da bi on to uradio, nije mi samo jasno da se taj čovek kod kuće smatrao demokratom, liberalom i čovekom apsolutne tolerancije.
Naravno, Pekić nije mislio na Čanka, ali definicija Čanku pristaje kao salivena. On je na politici konflikta punih 30 godina gradio poziciju političkog ucenjivača, kog su svi hteli da imaju uza se, a ne protiv sebe. Međutim, s prolaskom vremena, njegovi istupi postajali su sve prozirniji. Sve očigledniji. I on je postajao sve nepotrebniji. Svima! I u inostranstvu i na domaćoj političkoj sceni! Zato njegova odluka da 2016. godine uđe u koaliciju sa SNS-om ne predstavlja akt političke želje da se preuzme deo odgovornosti u borbi za bolji život građana – već potez lihvara.

LSV je koaliciju iskoristila kao kadrovski azil, kao sigurnu kuću. Gradska javna preduzeća već godinama predstavljaju zbeg ligaškog kadra. U raznim kol centrima i sličnim izmišljenim službama. Postavlja se pitanje, da li napuštanje koalicije znači da će i oni napustiti svoja radna mesta na kojima ništa ne rade? Međutim, ne! Kao što je 2016. odlučila da u zavetrini “komunalne koalicije” sačeka bolja vremena, tako je i sadašnja odluka politički manevar. Fingirani zaokret, preko kog nastoje da ostvare novi politički pritisak i izvuku lični benefit za partijske funkcionere. Ponovo će pokušati da se ožive politiku konflikta i da se tako nametnu kao nezamenljiv politički faktor. Ali, to je pogrešna pretpostavka. Nastojanjem da izvrši egzorcizam svoje stare politike, LSV će se još više udaljiti od građana. Već 10 godina očigledno je da Novi Sad i Vojvodina netrpeljivost, sukob i prebrojavanje po bilo kom osnovu ne doživljavaju kao put prosperiteta. I zato će izlazak LSV-a iz koalicije i buđenje duhova autonomaštva još više ojačati pozicije Srpske napredne stranke, i omogućiti joj da privuče još više birača. SNS će ostati jedina stranka koja politiku ne tumači kroz strahove građana, nego kroz projekte koje se moraju realizovati da bi Novosađani živeli bolje.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Odluka LSV-a da 2016. godine uđe u koaliciju sa SNS-om ne predstavlja akt političke želje da se preuzme deo odgovornosti u borbi za bolji život građana – već potez lihvara. LSV je koaliciju iskoristila kao kadrovski azil, kao sigurnu kuću